Постоји нешто изнад нас. Нешто што плива и гасне. Плакати само и певати. Заплачи. Запевај. Живи...
Јосиф Бродски
...Ако Његов животни век, који на концу износи свега 56 лета упоредимо са БРОД-ом (лађом) само зато што се и у презимену његовом иста та реч налази-проналази (БРОД-ски), онда одмах на почетку треба рећи, да тај БРОД, тај згуснути песнички РОД и БОД, не беше обичан и нешто налик уобичајеном чамцу (оном речном)... Беше то велики БРОД (прекоокеански) са огромним задатком да преплива преко многих страна света... да се отисне на пучине не баш познате и поуздане, али неминовне, али и да се на истим суочи са олујним ветровима ураганским, тим страшним непогодама и да кроз те немирне и усталасале воде ипак тај свој БРОД најчвршће привеже и на неком другачијем приобаљу застане, опет на час, док се у нешто још веће не свеже и да тамо ступивши одмах разазна "златни звук диксиленда што слама" или тек ослушне "одзвањајуће дирке Реја Чарлса"...
А колико беше јака свака струја морска, какве све опасности нису вребале Њега Странца... "Хвала Богу, што странац сам. Не окривљујем овде ја никог. Не познајем ништа. Ја обилазим, журим ко нико. Како добро је мени што се ни са ким нисам ја растао. Хвала Богу што без своје земље на земљи сам растао"... И тако БРОД-ећи није својим ироничним тоном ни помишљао да је живота тог задатог све само "затворен круг око нас" или да ће можда чак у неснима своје туге и непреболне куге, и он као и многи пре њега једном можда слетети са висине своје памети... или да ће можда чак у муклим тишинама пустити да му пригушени урлици ко онемели курјаци тек покушају да одјекну акордима тоталног безгласја... само "да не оде... песник... бестрага... у издајство... ил` у склоништа"...
Ипак Он пређе кроз све своје трагедије и погибије, живећи све самоће својих удисаја и издисаја, а почесто и са пола пућног крила дишући... Знао је да кроз сва своја страдања и патње може преживети, само ако се погрузи у свету воду стваралачког ћутања тог најдубљег исконског... А кроз све своје БРОД-оломе и катаклизме сагледавао је подједнако оштро близу, као и тамо далеко, како иза сваке капи кише, иза сваког снежног наноса тек процвили и огласи се патње мук, као какав несносно тежак шум... Сви Његови вапаји потресно су сасецали ваздух којим је БРОД-ио и пловио... Пркосан и поносан, одолевао је сваком бурном валу морске побеснеле пене и имао је почесто осећај како "бесповратност стално за њим путује"... А поезија му беше све на том броду: "Љубав, смрт, речи познате, а за те - нигде крова"... И његов правац, и његов смер, и његов компас, и његово сидро, и његово несаломиво једро... и његово најуже језгро... и његов пепео, који ће га на крају препокрити, када дође сат да "оде, без поздрава, ко што је седео почесто ћутке", када "од срчане капи сам умре, у истом часу"...
Родио се 24 мај 1940, од оца Александра и мајке Марије, у јеврејској породици у Петрограду (Лењинграду)... Отац му беше скит, номад и авантуриста, тако да махом одраста поред мајке, која такође себе на многе фронтове живота даје. И за разлику од оца који није имао времена да васпита сина, мајка то време ипак изналази... Отац се бавио писањем, новинарством и фоторепортажом... Одлази у рат у Финску, а у Кини 1948 постаје војни саветник Маов... Отпуштен је из морнарице само зато што је Јевреј, а до пензионисања наставља свој скитачки живот широм Русије... Мајка Марија родом Литванка, ради на више поља... Била је књиговођа, секретарица, а неко време и као тумач при министарству унутрашњих дела, посредујући у раду са немачким заробљеницим... Имала је прилику да остане у служби као млађи официр... Сина Јосифа научила је читању јако рано, са свега 4 године, а када му беше 16 лета мајка му препоручује да прво прочита "Ђулистан" дело из 13 века које се приписује персијском песнику Садију... Од мајке је покупио не само гестикулацију, начин говора, понашања, већ и неке друге навике, као рецимо обичај пушења...
Напустио је редовно школовање и већ са 15 година покушава много тога да ради. Опробао се као металостругар, ложач и техничар-геофизичар. Слично оцу и њега вуче нешто у неколико експедиција геолошко истраживачког типа, па тако одлази у Јакутиј на обале Белог мора, стиже и на Тјаншан и до Казахстана... Пресудан моменат у његово поезији је 1963-а година и од тада то је кључ свих његових откључавања и закључавања... То је година када га хапсе, када му суде у намонтираном процесу, који искаче из својих токова и који на један траги-комичан начин Бродском отвара пут у нешто другачије и драматичније успешније... Суђење 1964 и понижење које се може препознати у "украсима" којима су га прозивали-називали: "дангуба која пише опасне песме... друштвени црв и паразит... неко ко веома лоше и негативно утиче на омладину"... Читав ток суђења много се прати, па тако има среће да се за Њега заузимају многи широм небескога шара: у Русији су то велики умови као Ахматова и Шостакович, а са друге стране света, то је Сартр... и још многи други... Прво је осуђен на 5 година прогона на далеки север, но због чијег ли притиска казна бива преиначена и умањена на 1 годину и 5 месеци. Одлази у Архангелску област као прогнаник-изгнаник... Године 1965 враћа се у родни Лењинград - мислећи пријатељима и писању... Уместо да објави рукопис, он га повлачи, наговештавајући тако да ускоро повлачи и целога себе одатле... Године 1969 нема одобрење и одзволу да се одазове као ученик на песничке сусрете у Лондону и Сполету... И тако јуна 1972 одлази на пут бесповратни... са неописивом тежином и болом у души... Одлази скоро па босих ногу у некаквим платненим патикама и са две наранџе у џепу панталона... Наранџе му даде мајка, коју последњи пут види, да му се нађе на путу за Америку... И ево га слично оцу, син који као номад лута, скита... стиже као прогнаник изгнаник... за кога је већ пробуђено интересовање, тако да он наставља свој изгнанички рад успешно... и успева да се афирмише и брзо култивише, па се налази у улози великог предавача на универзитету... стиже у Њујорк... А пре него што ће заувек оставити земље своје никад прежаљене прах изусти ово пророчко слово: "Не само што нисам паразит, већ сам песник који ће прославити своју Домовину", а рекли би посве очекивано ове Његове речи дочекане су уз грохотни подсмех свиња, којима је бацао бисере своје поезије у блато... Напустио је земљу, па ускоро започиње писање и на енглеском... Преводио је много, посебно са енглеског, пољског (Часлава Милоша), шпанског и српскохрватског (Десанку Максимовић, Изета Сарајлића и Весну Парун)... Путује доста... Борави чак и у Београду... А све да би 1987 добио највећу своју почаст и оду - Нобелову награду за књижевност... После су остала признања и почасти долазили логичним следом токова... Постаје тема многих серија и филмова... Јако је ценио поезију Ахматове, Цветајеве и Мандељштама... имао је и друге узоре... Фроста, Одна, Пушкина, Баратинског.. А онда изненадно од последица брзе срчане капи престало је да куца Његово срце 28 јануара 1996... По својој властитој предсмртној жељи сахрањен је на гробљу у Венецији... И укратко би ово била прича о њему који преко судски измонтираног случаја, постаје чак једно право незаустављиво феноменолошко чудо... и тако постаје оличење "патње голе... ридање неутешног крика... лик библијске туге и бола, као код Јова... светлост и безмерност људског бола"...
И беше то време плавих снова, у којима су ћутале и птице, где су искричаво одскакале тек звезде небеске, а све је опет спавало и ћутало, неко је плакао, а зоре без освита далеке коме су свитале... Недостижност да душа јеца због невидела, јер и "туга и паксот, подједнако су неме"... А "на који год млин да крене вода, увек се исти камен врти. Делити са неким живот - можда - ал` с ким да поделимо наше смрти?"... И био је скитач налик "трави-луталици"... склапао и расклапао капке оних очију које су спознале толико чудесне неверице у свему... очи у којима је искра од безнадежности згаснула... Но, увек као да беше оно време да реч поскочи и да свему одскочи... Реч као једино упориште и ослонац тврди, само да страшан крик и мук победи... Ишао је као Сизиф уз брдо, а сваки следећи корак беше му што тежи... а већи... А онда га провиђење и сновиђење као Аврама искуша, па му рече: "Довољно је. Искушан си. Готово је. Тачка. Свршено. Доста је било. Готово је"... и тако душа може у миру срца да мре... А Он спознаде да је мањи и од птице: "Нека их, нек лете у отаџбину, нек лелечу, онамо, и за нас..."... Нека прелећу границу слободно и за све оне који више не поседују ни трачак наде у нешто боље..."... Беше то свет у коме праведност раздвоји људе страшније него што ту подељеност начини грех... И зато је имао моменте када је своје биће у инат допинговао пијанством... дуваном... И знао је важност онога: не допустити и бити смрвљен икада... Тако пре се могао растати са неким душама, него се са истим кроз нешто стопити-преклопити... Пролио је "море суза" у очајања трену и ослушкивао када ли ће неки повољнији ветар да задува... Он "писац који земљу без пратње обиђе, и на марагцу прође екватор, гледа кроз прозор, брда у сну, и мисли о јединству наше патње... Доста је речи. Светлости, уђи, треба осветлити сумрак туђи", јер "страст није ствар пола, него бола"... Зрио је кроз своју бол, као и кроз бол оних са којима је саосећао исти жалац и тако је почесто достизао и клонуће... и тада би молио за опрост услед нескладности којом можда пише... дише...
А онда би се питао стотинама питања: "Ко је крив што вокална уметност окупља више људи но што знамења вере могу?" Или : "Смешно би било не предати се кад си зид, а пред тобм стоји рушилац"... "Ал` неће бити много оних који су нас знали"...
Свака реч као да је недовољна пред лепотом вештине песничке коју је поседовао вешто... Он "амбасадор ћелави, наглуви и несрећни те другоразредне државе... одбијао је да се бави силовањем свога мозга"... Поред птица на трен би позавидео и рибам, јер су оне тек донекле знале цену своје слободе... А у суочељавању с "Ером Достигнућа" не рече ли: "Живети у Ери Достигнућа, а бити узвишен у духу, тешко је, на жалост"... и зато је једном пожелео да попут новог Исуса крене преко мора пешака... Било је то време колективне глухоте, сувоће и слепоте... и више је волео бити пљувачка на зиду - испљувак, него сањати снове пробушене главе... То је код њега изазивало гађење... "Непокорној глави остаје да чека секиру, ничице, а потом, зелен ловор"... Веће части нема него бити до једна мала тачка и стога тежити треба да се лепо удомимо баш у пространство те једне мале тачке... А веће лепоте нема до узети празан листи и перо пустити да исти усија... Срећемо "зависност љубави од живота"... а мозгови понижени растанком, као да нехотице увис желе"... А има и момената када у животу одабира пре мрак, него светлости плам... То су неки одблесци свог презрења... отуђења и каже да не воли људски сој... а свака ствар је изнутра само прах... утроба испуњена мрачнином... осећа се непомичности зла коб... "Ничег нема. Сутон. Крај. Мртва природа... Све саме интриге... и ждрања... а само комарци зујна хармонија... с пилећим мозгом живети је мора"... Ако је нама реч Богом дарована за певљиви говор дата, шта је оно што на трен мозак узбуни... и зашто и најлепше звуке доживимо као тешко бреме... и заискамо "тежину достојну ћутања"... и ко то изатка света ћилим без насушног циља... А песник би да стегне своје перо и да га пусти да потече као лава низ стрмину, по отвореној хартији тек да остане слова белег као учинак скормности и доприноса епохи...
Чудо је био његов опстанак, па чак и као изостанак од простора у коме је поникао... у свој тој тами светлеле су једино звезде небеске... "А живот, признаћете, крст је, из визуре вране, из пете"... Храбро суров и сурово храбар, кад каже како је "мудима осећао лед њихових окрутних секира"... А време тај неумитни сведок епохе "ишло је на запад, као да иде кући, са флеком таме на одећи"... Био је усамљеник, само зато што усамљеништво поучава самој сржи битних ствари и зато што је суштина свих ствари опет усмљеност... И није марио што га неће испратити аплаузом... Почесто мозак почне да лупка као коцкице лед у чаши... док најпосле мозак не очврсне као тврд орах... И опет му се пије до очајања, а живи "са киселином, болом у деснима... са јаком мат белином у мислима"... и пита се да ли је изустити "адио" можда прекасно... "Го паркет - ко машта краља. Не може се живети без намештаја"... Не сме се изгубити бриткост ума-мисли, мозак није скувана кокошија кост у супи, па јој допустити да усахне... Човек је натеран да преживи као риба у песку... "Време је веће од простора. Простор - ствар. Време је у суштини мисао ствари. Живот - форма времена"...
У простору обећаног раја само је немоћи драж... то је оно планетарно измештено место где никава перспектива не постоји... А песник има само један изазов да додирне оштрину ивице бола, који изазива мисао на покрет... и то је начин како се "схвата изазов бола"... највећа ствар која остаје јесу речи језика... "У чистом времену нису подигнути зидови што рађају ехо... а покрај вулкана може опстати само онај ко стегне песницу... а ни мастило није поштеније од крви"... Живео је далеко од своје "железне Равене"... Као Данте изгнан и прогнан... као поган... И спознао је да ни звезде, а ни месец не покреће љубав... Пре него по неки папир згужва и баци, наужива се шкрипе свога пера, он који је "смртно згажен и згађен"... А онда допусти стиховима истине да претресају и потресају све тишине, тамо где је он још жив похрањен-сахрањен... док је ко зна чијом земљом лутао, одбаченост своју спутавао, посматрајући све са далеке и блиске стране... "Тишина би се тада у мук папагаја слила... требало је помаћи краљицу са шаховског поља... тамо где само још "светлосна брзина постоји у празнини", а "Човек је тек аутор, у песници стиснуте шаке"... "Живот је роба: рафови с торзом, пенисом, челом"...
Ахматова га је научила лепоти и величини праштања, па је знао да смо само живи док праштамо, али и све док буде "штампарског слога"... Знао је да на столовима остане прашина која се временом као талог слегне, али опција брисања не постоји... Остају памћења далекосежна... "Но слободна реч, слово с ким да рачуне своди?... Налакћен на лакат слушам шуштање липе. Ово је горе од плакања... зато што иза овога не долази баш ништа"...
И заиста Бродски достиже зенит свога исказа... потпуно свестан да му у Домовину нема повратка, а зато нека цвркутаве птице - нека бар оне прелете све међе и границе... раздаљине... Лаж је нешто што сече мозак и баца га у сутон највећег помрачења... Мозак може постати нем и непомичан као заустављена плоча... невидљиви су само они који нечујно умиру... а пропаст на велика врата долази свима... "Штедећи оригинал, копија је безрука"...
Њему је ипак на крају остао лош рачун, лош као квадратура круга... "Тамо ме сада нема и томе се можда чуде само вазе у Ермитажу... језик мој без кости... Муцање Музе слушам"... А битно је само док звук пера шкрипи кроз хартију и реч која "попут осе боде"... "Те ретке не дотеруј. На отпад сместило се доба - ни с точковима неће нас стићи, босе"... Па нек кап нове инспирације као крв на хартију кане, нека песма пламом новим плане, живот који се закочио, песме звук ће да откочи, а буги-вуги више неће звучати тако залеђено... У одсуству наде, човечанство се предаје, али не и они који пружају отпор, тамо где стубови личе на "петоколонаша", против кога је осмишљена "урота" и читава хајка...
И да: "време је плот неумитне Васионе... онда осетите да сте у праву... пространство се сагледава изблиза"... деградиран је, а уме пред чудом да зине... ту где је "живот сума брзих кретњи"...
И на концу, морамо се ипак сетити свих тих догађаја, када и како су се одиграли, како су се догодили... ма колико Бродски и све са њим у вези нама било и остало као загонетно... И зато пуштам тај Његов пригушен глас кроз ову ноћ да ненаметљиво збори све јаче... И желим да додирнем стихове све те у чије задирање не налазим сувоту коровског чичка, већ напротив сву најживљу повратност из ништа у апсолутно све... од сада па довека!!!...
Нема коментара:
Постави коментар