Од чега почети?
Све прашти и љуља се.
Осип Мандељштам (1891-1938)
Родио се у Варшави, као потомак шпанских Јевреја. У Петрограду и Павловску живи још као дете. Већ са 18 година свету се представља својим строфама 1909-е као симболиста, а већ 3 године касније (1912-е) прикључује се покрету акмеиста. Од 1922-е житељ је Москве, а пре тога неко време живи на Криму и у Грузији. Вечити скит и номад. Задњу књигу публикује 1928-е...
Овај "морепловац у необузданој жељи за простором" од 1934-е бива хапшен због својих стихова, стога што су тако аутентично, а препознатљиво сведочили о Стаљиновом режиму репресија, па због свега тога завршава у Вороњежу као изгнаник и ту га "сасеца време". Године 1937-е по други пут је ухапшен, а након тога умире у транзитном логору 27-ог децембра 1938-е под Владивостоком.
За живота (иако поживе само 47 лета) доста преводи са француског језика. Једно време живи у Паризу (од јесени 1907-е до лета 1908-е). Омиљено париско место и састајалиште уметника (песника и сликара) беше му кафе "Пас луталица". Поред француског, познавао је енглески и немачки језик.
Волео је да путује (обилази Италију, Немачку, Швајцарску)... Године 1910-е живи близу Берлина, а 1911-е постаје члан методистичке цркве у Виборгу (покрштен је). У Варшави борави 1914-е као санитетски добровољац. Звали су га "Путник". Неко време радио је при војсци. Године 1916-е упознаје Цветајеву. Од 1922-е у браку је са Надеждом Хазин...
Поред поезије пише: прозу, есеје, критику, приче за децу, чланке из области теорије књижевности. Године 1911-е упознаје Ану Ахматову (за коју ће он остати најбољи песник). Судски је рехабилитован тек 1987-е (49 годин од смрти)...
Могло би се рећи да беше и јако заљубљиве природе. У јесен 1924-е, па до лета 1925-е био је заљубљен у Олгу Александрову Ваксељ, а због те везе брак му запада у кризу. Само са Олгом и супругом Надеждом десеже велику страст и праву љубав. Са Олгом се први пут срео 1916-е у Коктебељу. После раскида Ола се удала за Норвежанина, а потом се убила у Шведској на железничкој станици у Стокхолму у својој 29-ој години... Имао је још два заљубљивања о којима његови савременици причају. Заљубио се у песникињу и преводиоца Марију Сергејевну Петрових 1933-е и та заљубљеност траје до 1934-е. Бил је то бурна, неузвраћена и кратка заљубљеност...
Од 1931-е већ хода уз помоћ штапа који је на врху имао белу ручку и евидентно посустаје од вртоглавица и отежаног дисања. Био је јако свестан колико је сво то време, тај "век-вукодав" - грубо. Његова поезија беше нешто попут рала (плуга) којим је "преоравао" и премеравао баш то и такво (не)време. Јако је волео руске народне робијашке песме, класичну музику (Баха, Брамса, Шопена, Паганинија,...) и музеје... У Вороњежу је много туговао и патио за Москвом, а у тој немости камене пустахије непрестано је ослушкивао таласе Радио Моске, а крепио се уз преносе као што је рецимо Вердијева опера Аида... У Вороњежу станује код Јевгенија Петровича Вдовина и то време описује овако: "Код туђих људи ја спавам лоше, овога ми живота кошуља груба"...
Године 1935-е одгледао је филм о команданту црвеноармејцу "Чапајеву" који је нестао негде у водама Урала и тај филм изазива снажне емоције код њега. У Вороњежу често одлази у музеј, а највише у салу антике и тамо разгледа црно-црвену керамику из Микене. Није волео кромпир слатког укуса, а такав је обично на крају зиме кад измрзне...
Не живећи, ипак је живео и подносио сву ту загушљивост лицемрја, док је "цвркутању учио џелате", пишући пером као "делићем птичије плоти"... А пре него што ће му одузети сав захуктали поетски полет у висине стваралачке, он беше динамичан, активан, а уз то сасвим природно изливаше дара стеченог способности све... О свим стварима промишља са изузетно огромном дубином-суштином. У неколико речи: језгровит, сажет (лапидаран). У њему је "сазрео концепт", па чак и онда када се "страшно поиграва, износећи сушту истину и када досаду шаље дођавола, у материну"...
За свог учитеља и узора у поезији ценио је Ањенског, а остатку старијих наметљивих колега-учитеља волео је да са оним пркосним и дрским "мрдајућим уснама" учтиво се само подсмехне.
Још 1935-е у Чердињу имао је неуспели покушај самоубиства, када је скочио са другог спрата локлане болнице, кроз прозор. "Убедљивим љубичастим мастилом" исписивао је стихове "јаке као пелинковац"... Била је то поезија која "отвара безграничне хоризонте саосећања". Тежио је да донесе нешто ново, различито од већ виђеног и тако озида нешто споствено-своје... Красила га је способност да све ствари сагледава посве реално...
Он је један од мало смелих акмеиста који излази на сцену, како би одлучно рекао НЕ: магли, апстракцији, неодређености-подређености, нечулности, самопоништењу (све оно што је симболизам носио и доносио). Зачетник акмеизма је Николај Кузмин, а оснивачи покрета су Николај Гумиљов и Сергеј Городецки. Млади писци Петербурга имали су 1911-е своју орагнизацију "Еснаф (Цех) песника", а Ахматова беше њен секретар. Припадници "Цеха" су: Зенкевич, Гопијус, Нарбут, Георгије Иванов, Мандељштам. Но, правим акмеистима сматрају се само: Гумиљов, Ахматова и Мандељштам...
Насупрот симболизму, који је у себе сублимирао мистику, окултно, теозофско и несазнатљиво, акмеисти су говорили да то незамисливо не сме да вређа нашу мисао претпоставкама, а у сусрету са оностраним акмеиста мора да доживи "дрхтај душе" и то је оно најзанимљивије... Поезија се мора раздвојити од теологије. Убрзо пише чланак "Јутро акмеизма" који Гумиљов и Городецки одбацују, а Ахматова због тога много жали, јер то беше програм, принцип и начело акмеизма. Тако уметник има само један рај, а то је живот на земљи. Важне елементе треба ујединити-сјединити: унутрашњи човеков свет, његово тело са свим радостима физиолошким и живот. Речи треба да су разгранате и вишеслојне. Тражи се личност, садржај, докази, поетичност изненађења. Звали су их адамитима (адамистима) као исконске носиоце снаге и чврстине, борбеног духа, човека именитеља природе...
Мандељштам своју личност никад није стављао у први план, а као баштован узгајао је чврста етичка начела, жудећи за животом, другачијим, стихијским... Поседовао је неустрашивост савести, зато пева и говори: "И убити ме може само мени раван... Ја морам да живим, мада сам умро двапут... Ја сам за смрт спреман... Бити разумљив свима је грозно... У Петрограду је живети - ко спавати у гробу... Страдању дајем цену већу, кад има избора и слободе"...
Ово је антиутопијско време и противтежа, не само симболизму, већ и футуризму. Ствара се посебност узвишеног смисла. Он је особењак изузетних домета. Описују га као културног човека од пера, "крхког тела и здравља", који први линч критике доживљава 1928-е, а већ 1929-е напушта посао у новинама...
Поезија му се штампа тек 1988-е у Совјетском Савезу и Естонији. Није се бавио дневно политичким стварима, већ уметношћу, па ипак пише песме са призвуком политичког у себи. Пише отворено и јавно против Стаљина, а 1934-е када бива ухапшен не одриче се својих слова, ма коштало га то и гроба... Када се први пут обрео у тамници, доживео је нервни слом и тада је покушао да се убије... Написавши нешто касније "Оду" Стаљину није прошао ништа блаже... Ова "непослушна паметна птица" и човек поштења, смрвљен је стегом Стаљиновог тоталитаризма... Песнички алпиниста, авангарда, кога читају одабрани, исписа све ово за увек да траје, а не за данас или за оно што бејаш још јуче...
Кроз несанице ослушкивао је тешког "времена шум", а на фрескама препознавао "ране вечности што бескрај се зове". А нама његовим поклоницима и "тумачима" без "увредљивог сажаљења" остаде поезија ова као "иверка да низ плавет тужи", док му "време испада из руку", а "ћутке од света, без слободе" опет би да напише и каже: "Опрости ми то што ти зборим... Читај ми тихо то, ромори"...
Код нас његову поезију преводе наша 3 велика песника: Миљковић, Раичковић, Киш (као и неки други)... Године 1980-е у Народном позоришту у Београду премијерно је изведена драма "Страх и нада Надежде Мандељштам" редитеља Предрага Перишића...
Био је Мандељштам и градитељ, и зидар, и неимар, и архитекта и "добар кућаник", и врли домаћин... Борац против празнине, који је умео да хипнотише сваки простор... "Градим - дакле, у праву сам"... Подиже се на висине куле као ластавица - на висине које сам може да озида... Воли свој живот и постојање ствари, а као самостални тражитељ-истражитељ све неопходне амплитуде стварања проналази у хранилишту бесконачног Ума... Плива у "одсечку времена" као делфин по узбурканом океану живота, играјући без престанка валцер смрти корацима "претежно валовитим" и силовитим... Пред сликом "Пут на Голготу" у музеју вороњешком дуго је стајао и размишљао-посматрао, да би касније у часовима своје глади "из земље ископавао зрнца окамењеног жита"...
Време га је рубило и гризло "као металну монету", но њему као да и то беше мало... Хтео је "целом свету да засија и засветли"... Он "понижен - геније гробова", он "брат непризнат, отпадник ког из народа гоне хладно", он који одбија "сунђер натопљен сирћетом за издајничке усне" оне пркосно мрдајуће, он на чијој страни увек беше "јасна туга"...
Дела је обично делио на "дозвољена" и она коју су "написана без дозволе". Прва су за њега "смеће", а друга су "украдени ваздух", а како сам рече: "Писцима који пишу дозвољене ствари, желим да пљунем у лице"... За Андреја Белог каже да је "болесна и негативна појава", а имажинисте назива "отпацима хартије"... Хлебњикова назива кртицом, која је прокопала подземне ходнике за у будућност... Розанов је "причалица и гунђало... некористан и стерилан писац"... Витмен је "нови Адам - даје имена стварима"... Европа је "гадост, пустош, Сахара"... А како сам рече: "Брегове покреће укус"...
По њему 26-о Дантеово певање "Божанствене комедије" је нешто најбоље... Имао је способност да води замишљене разговоре само са двоје људи: увек су то били Гумиљом и Ахматова... Више се одушевљавао мајсторством Салијерија (композитор, диригент и учитељ, који је писао опере чак на 3 језика, а чији су ученици били: Лист, Бетовен и Шуберт), а све мање Моцартом сањалицом и идеалистом... Писао је поезију "живих речи и предмета". Његова посмртна жеља гласила је овако: "Кад умрем, пошаљите оно моје најбоље што сам написао као завештање у Пушкински дом"...
Много је чезнуо за вредностима Ермитажа и сећао се часова када се дивио делима Рембранта, Тицијана, Тинторета... "Боље ми срце искидајте на парчад што плаво звоне" написаће годину дана пре смрти своје... Он који "умукнуо не би, ни потиснуо боли, већ би нацртао оно што цртати воли", кад рече: "Пробајте да ме одвојите од века - кладим се - себи ћете шију заврнути!"...
Бродски 1977-е о њему пише као о новом Орфеју, који је остао неповратно у Аду, а његова тужна Еуридика остаде да лута сама по једној шеснаестини копна, учећи у том ходу све те његове орфејске стихове напамет, како би их бар у меморији свога памћења сакрила и прикрила од уништитељских претреса...
А већ 1937-е потресају његова обраћања, земљи, нама, вама: "Чујеш ли маћехо звезданог табора, ноћи, шта ће сад бити, шта потом?... Да се бориш за животни ваздух - то и није толико за пример... Какав бол - тражити реч изгубљену, болне капке подизати... У раскошној беди, у моћи сиротиње, живи спокојно, нађи мир утешни... И јадан је онај ко сам и полужив од сенке милостињу проси... Све су то моја права - и пуним сам грудима да их удишем дужан... Песма без жеље за славом - хвала је себи сама: утеху другу пружа, а непријатеље - слама... Писаљке крици прште лаки. Ломим ноћ, креду врелу, за тврд запис моментални... Веку мој, звери моја, ко ће први да погледа у очи ове, да залепи своју крв, два столећа пршљенове?... Више нисам дете! Гробе мутни, не смеш грбавог учити - ћути! Ја говорим у име свих силином - да непца постану небо, да усне испуцају као ружичаста глина"...
Нема коментара:
Постави коментар