Нисмо имали снаге ни да им завидимо...
ВАРЛАМ ТИХОНОВИЧ ШАЛАМОВ
Песник, писац - родио се 18 јуна (или 1 јула - налазим и такав податак) 1907-е у Вологди у породици православног свештеника. Као студент права при Московском универзитету са 22-е године ухапшен је први пут те 1929-е и осуђен на 5 (или 3) годинa робије у једном од стаљинистичких озлоглашених логора. Ту казну издржао је на Соловецким острвима. Повратком на слободу почиње да пише приче за часописе. Друго најтеже хапшење са кога се неће мало подуже вратити (чак 20 година) пада те 1937-е, а осуђен је на само 5 година као троцкиста. Незаконито је осуђен. Године 1942-е робија у логору бива му продужена до краја рата, но наредне 1943-е осуђен је на додатних нових 10 година логоровања због смеле изјаве да је Иван Буњин врх класичне руске литературе. Иако му 1953-е истиче казна, иако те године умире и "грандиозни вођа" Стаљин, он и даље тавори у разним службама при логору као најамник. Коначно 1957-е стиже на "слободу" у своју вољену Москву. Почиње да пише песме. Објавио је 5 збирки поезије од 1961-е до 1977-е: Огњило, Шумор лишћа, Пут судбине, Московски облаци, Тачка кључања... Преводио је бугарскку, чувашку и јеврејску поезију. Бавио се изучавањем теорије превода и руском поетиком...
Сабира свој "заборав" незаборавом исписујући своје капитално и култно дело "ПРИЧЕ СА КОЛИМЕ"... Ове приче објављене су прво на Западу, на више европских језика, махом као непотпуна издања, а веома често и са погрешно исписаним именом самог аутора... Објављивали су га непотпуног часописи по Америци, Немачкој, Француској, Италији... Прво потпуно издање излази 1978-е у Енглеској на руском језику, а затим 1982-е у Паризу, а код нас у БИГЗ-овом издању 1987-е, као превод на српскохрватски језик (у две књиге, на 900 страна)... У Савез совјетских писаца примњен је 1972-е, под условом да се одрекне овог свог дела издатог на Западу. Под притиском то је и учинио. Приче су кружиле у самиздату Совјетском Русијом, но на притисак тадашњег уредника часописа "Младост" одриче се дела...
Живи сам последње године свога живота у једном собичку старачког дома, тешко болестан, оштећеног слуха и вида. Посећују га ретки пријатељи, а он им је поверавао своје стихове, покаткад их рецитијући једва чујним гласом... Године 1981-е награђен је од стране француског ПЕН-клуба наградом слободе - он жртва највеће неслободе...
Умире 17-ог јануара 1982-е на психијатријској клинци, а вест о његовој смрти први су објавили запдни извештачи и гласила. А Савез совјетских писаца коме је и припадао, никад се није званично опростио од свог члана Шаламова, који је скоро 28 година не рачунајући мање прекиде провео у најстрашнијим логорским неусловима Далеког севера...
Колима, тамо где радни дан траје најмање 16 сати, а где се улогорени и утамничени, нарочито они осуђени по члану 58, хране свим и свачим, а само не оним чему рок трајања још није истекао... Били су то "људски отпаци" мерено аршинима једне изопачене власти на почетку 20-ог века... Глађу морени до исцрпљености принудно и присилно радили су на температурама које су се кретале од 40 до 60 степени испод нуле, услед чега само смрзотине највећег степена и неподношљива малаксалост тела и духа... Да би се заложила ватра увек је мањкало дрва и још један начин да их доведе до губитка и последње капи снаге... И тако Шаламов непрекидно гледа и бележи у отворене вреће свога памћења сва та умирања, самосакаћења, самоубиства, убиства... Кажњавање до потуне немоћи, а и оно мало претекле мождане масе доведено је до руба исцрпљености, издржљивости... И шта ту јединка може сем да се наоружа једном дозом равнодушности и да душевно отупи у гротлу све те хладноће... "Ако могу да промрзну кости, могу да промрзну и отупе мозак и душа. На мразу се ни о чему није могло мислити. А душа промрзне, стегне се и можда заувек остане хладна"... Па ипак у таквим околностима једна и једина: неописива жеља да се све преживи и издржи, упркос измучености, прљавштини, болести, напору и несаници... А за сан им није преостајало ни 4 сата... Колико ли тек неповерења, лажи, преваре, пакости, похлепе, мучнине и кошмара...
Размишљање о човеку у најнечовечнијим условима икада скројеним по аршину механизма стаљинистичке администрације, која је жртвовала милионе људских живота (помиње се бројка од 3 милиона људи)... Писац посматрач схвата: "Човек није постао човек зато што је дело божје или што има чудесан палац на свакој руци, већ зато што је био физички јачи, издржљивији од свих животиња, а изнад свега зато што је своје духовно начело успешно подредио физичком"...
Требало је бити виталнији од оних слабијих, па себи не одузети живот или не осакатити један од удова... Требало је бити изван свог тог самоповређивања и чекати негде изгладнео и примирен, у свој тој отупелости чула да стигне "водњикава" храна и 300 грама препеченог или недопеченог хлеба или шоља делимично угрејане воде... Како се топило месо са њихових костију, исто тако све брже и евидентније нестајале су оне најлепше људске емоције које зову: љубав, пријатељство, човекољубље, милосрђе, честитост, славољубље... Душе су им постале испуњене завишћу... Увукла се озлојеђеност и то постаје "најдуговечније људско осећање" ових патника на Далеком северу... "Научили смо се стрпљењу и одлучили се од чуђења. Нисмо имали ни поноса, ни самољубља, ни саможивости, а љубомора и страст били су за нас нејасне представе као пале с Марса, тричарије. Било је неупоредиво важније извештити се, зими, по мразу, да закопчаваш панталоне: озбиљни, одрасли људи плакали су што им то често не полази за руком. Схватили смо да смрт није нимало гора од живота, и нисмо се бојали ни једног ни другог. Нама је овладала Велика Равнодушност"...
То је простор оивичен бодљикавом жицом унутар кога се добро спозна да се наизменично кроз сваку смену ноћи и дана, или управника или страже, деветомесечне зиме или тромесечног лета, доиста смењује радост и туга, срећа и несрећа, бол и мука... Неустаршиви се нису бојали, посебно кад је "несреће било више него среће"... Пред бригадиром, начелником, управником, уцењивачким лупежом, показивали су покорност и дисциплину... "Схватили смо да су правда и лаж рођене сестре, да на свету има хиљаду правди... Себе смо сматрали готово свецима и мислили да смо током година проведених у логору искупили све своје грехе"... А греха и кривице оде није било, јер огромна већина тих људи (изузимамо криминалну лупеж) нису били криви, па су они изнад Јова и изнад Прометеја - нешто што се још није срело... Касније иако ослобођени, па и рехабилитовани у неком смислу, они не успевају да остатак живота срећно поживе или да наставе тамо где су их прекинули... То је тај апсурд узалудности који меље... Па ипак, научили су да се задовоље са мало и да у мрвама налазе радости преживљавања и опстанка до даљњег... Могли су да опсују, но ипак су знали да "само изузетно немоћни се усуде да опсују моћног, и то више из очаја него због смелости"...
А требало је досегнути високу норму и ископати или избацити из рова 20 кубика земље по смени... У очима власти слабуњави људи то не могу постићи, а за то је најбољи физички надмоћнији човек - такви су вреднији... И полако се залази у тему рада и отвара још једно од питања... Има ли већег цинзма него свуд исписати омиљени цитат вође: "РАД ЈЕ ПИТАЊЕ ЧАСТИ, ПИТАЊЕ СЛАВЕ, ПИТАЊЕ САМОПРЕГОРА И ХЕРОЈСТВА"... А како логор не би постао место где се физички рад изузено замрзи, као и сама реч, као и сама помисао на исто... Како и не би када су највише привилеговани при таквом раду били они најгори, они једини криви - лупеж из криминалних кругова, убице, лопови... Интелигенција, интелектуалци, честити руски сељаци застрашени и ојађени... Лишени слободе и сваког елементарног права само зато да би животарили "по туђој вољи", а "покорни наређењима" од Моске па до Далеког севера... И зар је мало што су им отупела сва осећања, кад је "туђа воља увек била на страни њиховог душевног мира"...
Пријатељстава овде није могло да буде и она нису могла бити зачета, чак ни грешно, а камо ли безгрешно... То је категорија која се "не зачиње у невољи и несрећи... У истинској невољи упознаје се само сопствена душевна и телесна чврстина и избијају на видело границе сопствених могућности, физичке издржљивости и моралне снаге"... А схватили су још нешто важно: овде се само случајно може преживети... А снови увек су им наличи једни на друге и у њима су понајвише биле "векне ражаног хлеба" које лете, маме и миришу изнад свог тог омаленог и скученог простора у који су сабијани како би преспавали... Има ли избезумљености у покушају да човек нешто овако заборави, јер не живи ли човек баш тим даром заборава, кад "памћење је увек спремно да истисне лоше и задржи само добро"...
Очи су им вазда грозничаве, а у данима понижења најгоре врсте, све се учини бесконачно дугим и сивим... Изнутра су били већ одавно спаљена стрништа, похарана и опустошена и да постало им је сасвим свеједно, тако да нису имали пред собом дугорочни план, већ само тек толико шта могу да узму од дана сутрашњег... "Има једна граница после које све што се догађа представља за човека - добитак. Новост може бити само добра. То су сви схватили, али не мозгом, него телом"...
Овде људи нису живели од наде, зато што су исту изгубили... То су могле само будале и самоубице... Доведени су махом млади и здрави, да би од пренапорног рада највише за 20 до 30 дана постајали "мрцине" уз радно време од 16 сати, без иједног слободног дана, сломљени систематским таблицама невредности по којима су храњени, копачи рудника, тегљачи балвана, одевени у поцепане дроњке, смештени у избушена шаторска крила, а за сан не остаје ни 4 сата, што је мрвило више од недостатка хране, на мразу преко минус 60 степени, а плус што су све чешће трпели батине и песнице лоповских улизица и њихових вођа, старешина и подмитљивих стражара... И зато "човек није постао од мајмуна због руке, или због заметка мозга, или због душе - има паса и медведа који постају и паметније и моралније од човека. Нити зато што је потчинио себи ватру... Човек се показао као издржљивији, физички отпорнији од сваке животиње. Био је жилав као мачка - али та изрека не важи за човека. Било би тачније рећи за мачку да је жилава као човек"... А шта таквог човека спасава? - "...искључиво инстинкт самоодржања, грчевита броба за живот, пре свега физичка, којој је подређена и свест о томе. Он живи истим животом којим живе камен, дрво, птица, пас. Али он се бори за живот много упорније него они и зато је од сваке животиње издржљивији"...
Остајали без снаге у логору стаљинистичке саге... осуђени на смрт што од скробута, што од дизентерије, пелагре, дистрофије, сифилиса, грипа, упале плућа, туберкулозе, лепре... Гладни и промрзли и најзад ампутирани... И чиме, зар застрашивањем и стрељањем усадити у мозак овако опустошених људи "љубав према раду"... Ово је само подгревало "мржњу и одвратност", јер "Златна јама непрекидно избацује производне отпатке у болнице, у тзв. здравствене команде, у инвалидска насеља и у братске гробнице"... А Шаламову постаје тешко да памћењем пише и да писањем памти, јер му је : "мозак био огрубео као руке, кврчио се исто као руке. Требало је да оживи, да ускрсне речи које су већ одавно изашле из његовог живота, и то, како је сматрао, заувек"... И писао је и написао "језиком оних у чије име говори" ништа преко тога уз опаску да "Ако сувише добро познаје грађу, неће га разумети оне за које пише. Писац је тада издао, прешао на страну грађе... Проговориће људи који нису писци, него стручњаци са даром за писање. И они ће испричати оно што знају и што су видели. Веродостојност је снага литературе будућности"...
И тако ишчитавајући ПРИЧЕ СА КОЛИМЕ налазим интересантан податак... Бригадир по имену Котур Никола беше револуционар из Сремских Карловаца, који је у Берлину завршио архитектуру, а онда 1928-е осуђен на 5 година робије, услед чега бежи у Беч, Берлин, Москву, где га 1937-е хапсе и шаљу на Колиму, где је и стрељан...
И тако ослабљени схватили су како још више могу ослабити и тако угасити последњу кап воље и каквог таквог расуђивања... Збогом све људске моћи... остаје ли немоћ нама сада?... Са колико лакоће су морали себе убедити да је поента све третрпети и тек тада брисали би помисао на самоубиство... Нису имали душевне снаге да узврате истом мером: око за око, зуб за зуб... још ако је златан (шта ако је већа количина злата добијена вађењем златних зуба из мртвих телеса)...
Биле су то "најобичније мрцине" мршаве, без способности да ударе... Шаламов са висином од 180 центиметара имао је свега 48 килограма... А на њиховим изможденим телесима висиле су поцепане кабанице, умашћене војне блузе, тело рашчешано до крвавих рана, уједи вашију, у прљаве дроње умотани прсти, ножни палчеви пуни гноја, увек мокра обућа на најгорем могућем мразу испод минус 60 степени... А очи упале и гладне - згасле...
Убијали су псе луталице и мачке, па од тога кували супу. То је била омиљена занимација криминалаца... јели су и људске лешеве... Њихов умор је био јачи од сваког бола... У болести полагано све заборављају и тако се одричу и сећања... Па ипак оно најглавније јесте повратак на КОНТИНЕНТ...
"Знам да је сваки човек овде имао нешто последње, нешто најважније - оно што му је помагало да живи, да се грчевито хвата за живот који су нам тако упорно и предано отимали... Моје спасоносно последње била је поезија - омиљене песме других песника које су се на невероватан начин памтиле овде где је све друго било давно заборављено, истерано, прогнано из сећања. То је било једино што још нису уништили премор, мраз, глад и бесконачна понижења"...
А када је ојачао Шаламов у сваком смислу почео је да ради као болничар код Андреја Михајловича и то је личност којој он захваљује што је остао жив... када је завршио вишемесечни курс за болничког техничара по двогодишњем програму... Па ипак не значи да и даље нема премора и исцрпљености... Болест и батине... неспавање... Претежак рад... Принуда... А људи су и даље "теглећа марва"... безнађе и угњетавање... А Шаламов као да рецитује своје "чемерне каламбуре"... Крупнији људи имали су ту ману, да умиру брже и то се махом примећивало код Естонаца, Летонаца и Литванаца... А руски сељак је нешто жилаво и издржљиво ретко... И тако то крене уз физички притисак, да би све на крају постало и морални притисак... Застрашеност... Изопаченост... неумољивост... Сломљени људски духови...
Највише злодела чинили су лопови озлоглашени по својим уценама... Били су јачи од управе... Убијали су сваку препреку, поготово лекара који одбије да им напише лажну дијагнозу... А лажна дијагноза обезбеђивала је лагодан живот унутар болничког круга и то беше спас од рудника... "Криминалци нису људи... Логор је у потпуности негативна школа живота. Ништа корисно ни потребно нико одатле није изнео... Сваки тренутак логорског живота је отрован... Банда је увек обучена, сита, међусобно солидарна"...
А књигу колимску пише припадник затвореник-интелектуалац, кога је овај логор немилосрдно мрвио и газио... Држава је имала за циљ да се са истом том интелигенцијом обрачуна путем мрвљеничких репресија... Мрско им је било све "драгоцено, цивилизовано и културно"... Овде је главни адут сваке расправке "мотка и песница", а средство којим се људи приморавају на присилу су "кундак и ћушка"... Овде се осликавао људски (не)карактер, па иако безгранично уморни само они као Шаламов могли су да кажу: "Овде сам још увек био ЧОВЕК"... Ту у свету криминалаца и лупежа, где је "скоро сваки лопов био педер"... у тој "тишини забити"... похрањен међу изломљеним телесима полуживих људских сена...
Остало је ту много лешев, који нису могли дуго да иструле, које камен колимски није хтео да прими, само зато да би причање о њима било историјски важно и правоснажно... Остали су "мртваци вечнога леда", они чије су очи биле безизражајне, час опет ужагрене... Они који су спознали дно неживота... "Јаловине и душевне озиде" што су подвргаване незапамћеном експерименту, док је "џиновска машина зупчаницима млела њихова тела" у циљу злогласног преваспитања... Ех, Велика Равнодушна озлојеђености... важно је било схватити да нема бојазни од сопствених успомена... Гладни и полулуди људи... Полуинвалиди... Склони свађи, кавги, безумљу... Жртве хроничне глади...
А Златна колимска јама је успевала да од здраво способних људи за само 3 недеље створи вечите инвалиде у тој мртвој пустоши, где су се само цаклиле очи "сјајем глади"... Малаксалост од тешке физичке исцрпљености испијала је сокове живота милионима невино доведених људи од свуда, који су "били мученици, а не хероји"... што схватише како бити "равнодушан према свему"... Усахли мишићи... Горчина ироније... Људи као "догорели фитиљи"... После оваквог "третмана" неко остане човек, а неко и не... Ту није било политичких затвореника... "То су били измишљени и измаштани непријатељи" са којима се држава усхтела обрачунати, као са најмрачнијим непријатељима - равно па зверима... Тако су стрељани, убијани, морени глађу... "Стаљинова коса смрти косила је све без разлике"... А сам логор беше "велики испит моралне снаге, обичног људског морала, и 99 % људи тај испит није положило", јер "живот и није неки велики улог у логорској игри"... Мозгови су глађу исушени... душевна преживљавања су на граници стравичног... А овде је "иронија оружје ненаоружаних"...
Било је и покушаја бекства, само што бекство са Колиме није успело ама баш ни једно... А познато је да су бегунци увек водили још некога, што би им после дошло у глади као обилатији оброк (живи примери људождерства)... Главе бегунаца биле су добро плаћене, па су цивили ловили исте и као доказ о успешности лова доносили би одрезане шаке...
Овде су зиме по 9 месеци, а 3 месеца називају се летом... Логор постоји од 1932-е, а од 1938-е ово је "спецлогор за повратнике и троцкисте"... А Далеки север увек беше нека далека Богом дана земља каквих све (не)обећања... ту где је природа негостољубива и где је непријатељски настројена према свему живом... А тајгу треба познавати њухом изоштренг ловца, а те инстинкте ловачке овде нису донели многи... Требало је полагати испите сопствене издржљивости...
Ово дело припада свету логорске књижевности и најнепосредније је сведочанство са лица места... изнутра... осликава прилике и стања државе од 1920-е до 1950-е итд... То је ера масовних страхова, неповерења, каквих све не психоза... Има ли казне и кривице?... То је ера индивидуланих, појединачних суноврата, али и колективних... Посрнуће и пад на берзи људске вредности и верности... И није ли бесмислено жртвовати милионе свога народа... Пропаст сваке јединке и логораша... Морална посрнућа... Растакања и претакања личности... Логор као најнегативнија појава у школи живота... А шта одатле добро понети у слободу на КОНТИНЕНТ?... Лаж, превара, нерад, себичност, бескрупулозност... Достојанство сатврено гушењем... Солидарности као да нема... У човеку сваки траг људскости као да је неко затро... Са дна очајања могуће је понети само најстрашнији печат људског срама...
Шаламов даље каже како је много "лакше кад се напише, макар и не могло да се објави. Кад се напише, може и да се заборави"... А може ли нешто овако упечатљиво стравично да се заборави?... Никада!
На Колими тамо где нема ни змија... а свака "спецдиректива" морала је да пропутује чак од Москве... Схвати човек колико је проницљивост нужна... А у сусрету са православним хришћанима Шаламов овако каже: "у логору само једна група људи чува у себи људски лик: верници - свештенство и секташи... Атеизам, у којем сам проживео читав свој живот, није ме учинио хришћанином. Али у логору нисам упознао боље људе од верника"... И једино је њима завидео... На Колими Шаламов је зарадио само "вечиту кијавицу"... А крај казне дочекао је "на геолошком ревиру на Уралу"... Преживео је сву безграничност понижења, као и разочарања, навикавајући се на ударце оне са леђа... На робији је провео 14 година, а 3 на "слободи" тачније у "најму" и све укупно има 17 година "стажа" са Колиме... Тамо где су стизале многе хуманитарне помоћи и половно одело за логораше, трактор као чудо великог прогреса, чак са америчког континента које је водом било неких 170 километара... А од свега тога управа је добро напредовала и профитирала... И тај багер са гусеницама није прво опробао своју снагу у товару грађе и дрва, већ закопавањем преосталих безимених лешева...
А шта после Колиме?... "Уплашио сам се због страшне човекове снаге, жеље и спосбности да заборавља. Видео сам да сам спреман да заборавим све, да једноставно избришем 20 година свог живота. И то каквих година! И кад сам то схватио, победио сам самога себе. Знао сам да свом памћењу нећу дозволити да заборави ништа од онога што сам видео"... На станици чекало га је мило лице његове супруге, којој муж није пристизао са успешног службеног пута, већ из небројено преживљених кругова пакла... Почетком децембра 1947-е (дана петог) последњи људи бивају ослобођени са Колиме... Руским морем се креће пароброд "Ким" са 3 хиљаде затвореника, који су кроз овај логор дотакли најдоње дно неживота... Колима је имала и тај изазов ранохришћанских времена: овде се појавила губа или лепра, па одмах постоји и изолатор за такве несрећнике из долне губаваца... А једно посечено дрво, значило је да дрвећа овде неће моћи бити за најмање 300 лета... А 1931- е "експанзија" рудног богатства: руде злата и гвожђа, драгог и полудрагог камења, а дијамант биће нађен тек 30 година доцније... И нису ли "несреће различите, као и среће"... И "зар је само религија излаз из људских трагедија?"... Шаламов остаје необраћен до краја... Ходећи кроз чемерну земљу много још има изопачености и понижења... "Срам нема границе"... И даље ко да живи човек" на доњим спратовима живота, негде у подрумима, у септичким јамама"... Ми смо преживели робови "Стаљиновог специјалног логора за уништења"... А 1937-а година није била никакав геноцид, то је било "истребљење народних непријатеља" који су убијани и мрвљени тешким радом, глађу, батинама... А тамо у Колими свака нада била је нови тешки оков и значила је само једно: неслободу... Ту где су се месеци бројали као године и где је дрвеће као и људи умирало лежећи... "Мислио сам да човек себе може сматрати човеком тек онда кад у сваком тренутку, свим својим бићем осећа да је спреман да се убије, да је спреман да се умеша у сопствени живот. То сазнање ти и даје вољу за живот... осећајући да имам снаге да умрем, живео сам даље"...
Ово је препотресно сведочанство пред којим треба да се "најежи читаво човечанство"... а кључно питање људима не само тих епоха треба да гласи: "Где сте били 37-е године?"... И да ли је заиста имало ичега здравога у друштвима прохујалих или надолазећих епоха... Свака кап зноја, суза, крви мера је којом се мерила свака људска душа, а тиме снага и воља... Па ипак много тога сламало је моћ тих последњих капи уздисаја и бола, па није тајна колико се убијала воља хемијским средствима (таблетама, хероином) или хипнозом...
А Шаламову неизмерно ХВАЛА за сво његово "отворено памћење" и најзад кад каза: "Читав свој живот нисам могао себе да присилим да подлаца назовем часним човеком. А мислим да не вреди живети ако не можеш уопште да разговараш с људима, или мораш да говориш супротно од оног што мислиш"...
Нема коментара:
Постави коментар