KOŠUTA NA OŠTRICI NEIZREČENOSTI...

Neizrecive su ljudske patnje i rane

i život postaje pesma 

ranjena bolom tuge

dubine duše ćute

i reč vanvremena tek traje

pustinja zvuke više ne daje

idealni smisao škrt postaje,

a čovek u strepnji i strahu, 

tek skrivenim bolom opstaje

izgubljeno i ono što jeste 

i ono što nije

kružnom orbitom 

skrivenog smisla kružim

odvija se tišina

zagledam se u kap kiše 

što se rasprši na vetru

i kao da narušim 

neku neizrečenu reč ili pesmu

ja košuta na oštrici neizrečenosti

što prodorno zrim u eho budućnosti

tamo gde zbunjenosti

ne ostavljaju trag

kroz bliskost stihova naših

i nadahnuće ljubavi 

reč neizgovorena...

(napisano jedno razmišljanje na današnji dan 2015-e, a dodavši zadnjih 7 stihova-redova dobih još jednu pesmu)