ХОДОЧАСНИК ВЕТАР...

Ходочасник ветар повија гране

као добровољни покушај

и дроби снено заборава лето цело

у неумитној песми зрикаваца 

вечерас под одшкринутом 

опном пуног Месеца сјајног...

Навире разбројавањем 

киша псећег лавежа

док ноћи овој наливам чаше 

прашњаве од плавог зрака

да преварим немоћ

таштине ваше

као расечену кап росе...

Пуштам низ косе копита коња

да начине опход трократни

у безгрешном зачећу дивљих чула,

а реч дрхтајем душе

разливам у немост воде

над којом још магле устајале

од јутра преврћу 

покошене зелене власи

модрог талога...

Скрита од удара

увучем се под 4 камена

под талог маховине

где ме неће мраз безвучја овог

окрзнути 

и чекам да

ходочасник ветар

истимари мог праха тело...