I NE BEHU TO NEKI DANI...

Hrabrost je moja Gospod... 

Radost je moja Gospod...

pa ko će stati lažima na Mene...

"Onaj ko je nučio klečati pred Bogom može stajati uspravno pred svakim-bilo kim"...

"NIJE ZNANJE ONO ŠTO UČENJEM CRPIMO I USVAJAMO, ZNANJE JE ONO SAMO ŠTO PRIMENIMO I PRIMENJUJEMO"..."Mudrosti, jači će prvi posustati!"-Branko MIljković..."Sunce je reč koja ne ume da sija.Savest ne ume da peva, jer se boji Osetljive praznine"..."Svaka je pesma prazna i zvezdana,Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,Praznina što peva i mir moj rumeni"-Branko Miljković., "Svest o pesmi", 1957..."Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas "igramo Antihrista", kao što se deca, usred mira, igraju rata"-Ivo Andrić "Razgovor sa Gojom", 1935...Neki razgovori zaista liče na sudsko saslušanje...Neke Žene su kao pčele, nikada ne bi sletele na govno...Razgovor koji započne sa "HI" završi se sa IH...Srećem mnoštvo tuđih misli, koje su toliko prekrasne, da ubijaju svojom lepotom od optimizma... No, ja ih uopšte ne osećam kao svoje... Ne mogu da ih silom utrpam u sebe... Nešto se zaglavilo il preprečilo pa ne da... Znam trebalo bi nešto slično da se u meni prelomi, ali danas nije moj dan... Tuđe misli jesu lepe... I moje misli su lepe, samo danas nisu pažnje vredne...Gde god da se denem, mene pronalaze neki sumnjivi i čudni ljudski obrisi... Šta li je po sredi???...Ja sam magnet za nemost..."Bližila se ponoć. Voda je bila potpuno mračna, ali kapetan Nemo mi je pokazao u daljini crvenkastu tačku, kao neku svetlost, udaljenu oko dve milje od Nautilusa. Nisam mogao pretposatviti kakva je to vatra bila, otkuda i kako se održavala u vodi. U svakom slučaju, ona nam je svetlela, istina, nejasno, ali sam se uskoro navikao na mrak i tada sam shvatio zašto nam nisu potrebne Rumkorfove električne lampe"-Žil Vern...Kako god obrtala okretala, ja sam uvek za sve kriva...Čitave noći lila je divna blaga kiša, samo ko beše kadar da njene još divnije zvuke u ušne školjke pohvata???... Osvanulo je i jutro prepuno ostataka izlivene divne kiše i po koje kapljice beličaste magle... A hladni talas koji se nad varošicom slio, zanemariću kao i uvek... I dok svi pišu kako je divan i dobar dan, ja ću posvedočiti: i nije neki dan...

UNUTAR TIŠINE NEPREGLEDNE - BOG...

Šta to jeste čovek kao vihor što izdrži sve ono ogromno i skrito, 

sve ono za čim čezne i pred čim u srcu svome stoji, nespokojan, 

večan, ljudska ljuska i reč što se nađe u njemu, što ostane i što 

ga pokrene-okrene, da pamti ili da zaobilazi granice zaborava, šta 

to jeste dobri čovek...

Noć i večeras po svoj poetski čas dolazi

i dragi smiraj pevajući što hoće pesmu

još večeras kad živi ključanje pesnika

u oku moga neba tu gde ponos smiraj

smiri u srcu šapata što još večeras

zaviruje pod kamen sudbe trošne...

Samo kad srce ljudsko preispuni božanska izvi iskra, onda mesta nema ničemu suvišnom ili izlišnom... onda srce stremi svetlu...

Kad napravite toplu šolju heljdinog mleka u to dodajte 1 supenu kašiku čokolade u prahu i eto ga idealan topli napitak za prohladne jesenje večeri i sate...Kad ispržite porciju pomfrita umesto kečapa pomfrit pospite sa belim lukom u prahu i origanom... preukusna kombinacija...U prisustvu i blizini Boga srce ima samo jedno htenje - da ćuti unutar tišine nepregledne...Kad u tvom srcu počne Bog govoriti, onda je srce gluvo i slepo za govor smrtnih i prolaznih ljudi...Bog je toliko preobilan u davanju darova svojim stvorenjima, i baš što je preispunjen svakim dobrom, Bog upravo od nas ne zahteva da mu vraćamo darove nazad, šta više Bog od nas samo traži da ga neiskazano ljubimo svim srcem, svom snagom, svom dušom i celim umom i da mu zahvaljujemo na talentima...U traganju za suštinom savršenstva dođem do poznanja da Bog jeste Zakon nad zakonima i Ljubav nad ljubavima...Neumorni ne znaju za predah... upravo pripremam jelo od prosa..."ŽELIM VAM DAN PREISPUNJEN LJUBAVLJU I MIROM"...Ono što su ljudi u meni potrošili, božanska iskra je revitalizovala neumorno i spretno i sretno...Kad vas tolikom silinom ščepa i srce ispuni božanska ljubav, onda ljudi pred vama ostanu nemoćni...Ono što sam najvrednije i najiskrenije naučila jeste da volim Boga srcem, a sve ostalo bilo je dalje lako...Moja najopipljivija realnost jeste Bog... još od malih nogu...Božanska ljubav ne povređuje - ona isceljuje i zaceljuje sve rane ovosvetske...I zar ljudi misle da se bilo šta ovozemaljsko može voleti kao Bog...Ljudi će po nemilosti svojom mnogo toga čupati iz vašeg srca, no jedino protiv čega i Koga ne mogu jeste Bog... samo Boga niko i ništa ne može iščupati iz jednog posve ljudskog srca...Kad imam Boga u srcu šta mi više treba... tek tad ima sve... čitavu Vasionu...Samo je Bog svojom milošću zarobio srce moje dok su ga ovosvetski ljudi nemilosrdno drobili i gazili... zato ga poklanjam samo Njemu...Kada u svoje srce nastanim samo Boga, sve mi onemili i odvežem se od ovosvetske halabuke očas posla... kad samo iskra božanska zgreje srce moje sleđeno, prezrem sve slatkoće i onda mi molitva krene put nebeskih čistota...Božanska ljubav me je hranila u onim časovima kad su me svi ostali ostavili da umirem gladna i prozebla u prašini... ta ljubav pojila je žedno srce moje dok su drugi izmicali pun vrč soka pijući sebično svoje čaše naiskap...Radostan je poklič zahvalnosti koji prinosim i danas Bogu... jedinoj ljubavi srca moga... sve ostale ljubavi su isprazna osvosvetska priviđenja...I irski hrišćani pa i svetitelji kao na primer Sveti Patrik bili su oduševljeni i zapisivali su keltske sage i poeziju... doduše malo su ih i modifikovali, no i njima pripada velika zahvalnost što je dosta toga zabeleženo i sačuvano od zaborava do danas...Evo od kada datira proslava 31 oktobra..."Tokom drevnog keltskog festivala SAMHANA koji se slavio poslednejg dana u oktobru kao Nova godina veruje se da su DANANI - ljudi boginje DANE dozvoljavali smrtnicima da uđu u njihovu oblast"...Sinoć sam završila sa iščitavanjem keltskih saga... večeras ću zaploviti u svet nordijskih tipova i mitova i likova... jedva čekam...Ljudsko srce je nepresušna i najživlja enciklopedija najživopisnijih reči...Snaga i koren ljudske neuništivosti, čuči i mirno počiva u svakoj humanoj reči...Ako i preko mrtvih reči prevučemo nežno gudalom tišine, zamirisaće orhideje... i nove dobre Ideje...Sva naša produžena prisećanja i osećanja, najlepše je pretočiti u pesmu.Nikada ne treba predvideti da u svakoj ljudskoj priči koja govori ili svedoči o životu, najveći deo zauzima upravo i samo ono što je preapsurdno...Svoj jedan i jedini nemerljivi i neponovljivi ovozemljski život živeli smo upravo onoliko puta, koliko smo najcelokupnije i najdoličnije uspevali sa svim tim neponovljivim odolevanjem, sve svoje životne težnje i htenja, najdublje zazidati u kamene osnove svih svojih živih dana i rana...Kroz vekove gotovo celokupna svita kritičara, bila je i ostala najsurovija i najbezobzirnija isključivo prema Poeziji, a sa ostalim književnim rodovima nekako se izlazilo jednostavnije na kraj rigoroznog prapočetka iz nepočetka...Ako su reči doista svi naši identiteti, onda koliko više treba o rečima razmišljati...Ili sam reč ili ništa... Trećeg nema...Kristalna zdela jedne pesničke duše ne sme ostati nikad prazna, zato u nju ređam reči i strofe, neka slova, reči neke, da prazninu svaku iznutra sprečim, pa da tako nepoznatu snagu pisanjem stihova dopunjujem i u povartno kruženje svome srcu sperem, a da kristalnu zdelu nikad ne prepunjujem ili bespotrebno isušujem... I smisao njen ne bi smeo da se prelije preko kristalne zdele, a sve žile moraju izbeći opasnost da se nazovu opale, otpale, uvele ili svele... Tako vazda pesničke reči sve vele...Iščezne li baš zato u čoveku ona snaga reči, da se ubrzo posle toga opet videlu svoga srca kroz reč najavi i sve više muzikom svojom projavi ili to reč u zatišju tišina tek procrvolji neke mislene kanale i tako možda neku novu poetiku načne i njen slatki začin kosmičke prašine šmrkne, za život novog jutra u svoj tromi krvotok sjuri i ušmrkne, da pred novih stihom dan se ne smrkne ili pesma ne umukne...Pesnik svojim stihovima vešto provaljuje sve te svetove opsene i varke, sve te kolebljive smutnje i slutnje i onako bez ikakve sputanosti, ali dalekosežne upitanosti, tek ništavilo začeprka i neprimetnu tajanstvenost još brže raskopusa i ponosnim korakom svih svojih reči u neki lepši svet odskakuta..."Veliki patuljci" ti smešni ovosvetski patrljci, ni približni jednostavnom odsjaju "malih džinova" što rečju prosevaju i od umora zevaju, ali ipak uspevaju...Provući reč iznad svih vdiika, neokrnjenu i celu, bez dvoličnosti i sačuvati reč svoju od negativnih atributa života, bilo bi posve dostojno jednog razmišljajućeg stvora - čoveka...Ljudske reči upravo imaju onakve kristalne oblike, kakve ponajčešće iz svojih srčanih riznica, izlije večno živa podstanica duše...Zbog prazne duše i reč mi je prazna, ali i razna, no pomalo i lažna..."Kad sve živo počne da mi smeta, uvek tu je moja cigareta"...I sad odlazim u divnu mirnu noć, što je najpametniji potez...I znate li šta je prava blagodat... Naći nekoga s kim možete razgovarati neverovatno obično i lepo... I sve vam tu odjednom postane kao nešto veliko, izuzetno i sveto... Upali se neko novo svetlo... Sve bude dobro i lepo... I ja sam baš takvog sagovornika našla u Pedru, koga ovim putem mnogo pozdravljam... Njega još niste upoznali, jer je sa druge mreže... Prijatno veče i mirna noć...POSMATRANJE - OSMATRANJE...Ja sam svet posmatrala i vašim praznim očima, ali mi se mnogo više dopada ovo što vidim zenicama svoga još uvek neugaslog čovečjeg pogleda... Posmatranje jeste jedna lepa i unosna zanimacija duha... Kroz posmatranje - osmatranje učimo, stičemo veštine i neophodna saznanja... Posmatranje je ona ljubazna prilika koja ponajređe ćuti i na klozetskoj šolji čuči... I za posmatrača teško se nalazi zanimanje, zato što ćutljivca niko ne podnosi... Takav čovek u društvo razonodu i zabavu ne unosi... Šta više on je ne podnosi... No, ćutljivac ima neka specijalno razvijena čula, pa infracrvenim senzorima svoga duha mnogo štošta predoseti... Ćutljivac zna da je lakše biti pokvarenjak, nego učenjak, no ćutljivac takvim putem ne bih kročio ni za živu glavu... Ćutljivac je gotovo uvek 100 % u pravu - vauuu... E, moj ćutljivče srećno...KO JE OVDE ŠAŠAV???...Nikad me nisu mogli povrediti ljudi koje ja ne znam... Mene su povređivali ljudi koje sam dobro i odlično znala - poznavala... Ne volim reč: povreda i uvreda, ali se opet pitam otkuda ta reč u meni i da li bi te dve reči mogle da me već jednom napuste???... Ovoga puta želim da započnem rad na jednom drugačijem projektu... I obradovah se kada nađoh ovu mudrost, koja kaže: "Samo šašava osoba nikada ne oseti kada je povređena"... Da li sam otklonila ovim citatom Vašu sumnju ili optužbu da sam možda šašava???... I da li da se utešim time da su i ovde sve velike ideje još od početka i nastanka isključivo pogrešno shvatane i prihvatane... Na svu sreću, žučnim polemikama sam bezbedno utekla... I sada radim ovo što volim - pišem...ĆUTANJE...Postoji jedno zlatno pravilo kada je reč o ćutanju: držite što više jezik za zubima... Velika galama može prouzrokovati novu bujicu bespotrebnih grubih reči... Ako želite vlastiti mir, prestanite da pričate sa okruženjem... Bolje je da dva puta više ćutite, nego da se upustite u priču lošu... Ćutite i kroz ćutanje dođite do novih ideja... Ćutanje je stanje duše... Ne, ponekad, već uvek jeste dobro ćutati... Nikad ne izbegavajte ćutanje... Jedino u ćutanju ne treba da znate do kada je dosta... Ćutanja nikad dosta i ćutanje je korisnije od svakoga posta... Ćutanje nas izbavlja od radoznalog gosta... Najlepše jeste kada ćutanje izručim na papir... Više vredi jedan gram ćutanja, nego tona razgovora... Jedino ćutati možete glasno, jer takvo ćutanje niko neće čuti osim vas... Budite najzadovoljniji kada ćutite... A kad ne možete da podnesete tišinu ćutanja, izađite na kraću šetnju, ali i dok hodate ćutite... Takvo ćutanje je predivno... Uvek dajte šansu ćutanju... Ćutite više, a recite sve manje...I kad se nešto traći, treba ga protraćiti pošteno i iskreno...I dobro pazi i shvati: neki ljudi nisu dobri i vazda čine pakosti...Zaključak dana: Svako je glup na svoj način...Neki ljudi jesu zaslužili mnogo bolje, no upravo takvima život šalje manje povoljnije kredite...Neću Vaše teške reči oko moga vrata... Već ću nešto smisliti i napisati sama... Kad stignem, to jest kad budem u mogućnosti...Sad mi je laknulo..A da li je iko izračunao koliko je tek sumnjivo, kad taj neko misli za sebe da je daleko od svake pameti, dobri Mešo???...Upravo sam primila najradosniju i najblagosloveniju vest na celom svetu... ali po obećanju pošto nisam njen vlasnik, ja vam je ne mogu još otkriti i reći... No, samo zbog te vesti, ja sam najsrećnija ovoga trena... Kad bude došlo njeno vreme, otkriću vam razlog moje sadašnje neizmerne sreće...(no ove 2016-e treba reći tako se rodilo naše luče Aleksejče)...I tako šta mogu da očekujem od ovog preostalog mizernog života... Iščekujem nova i nova razočaranja...Govriću što mi na srcu leži, ma koliko god to iritantno ili šokantno zvučalo... Nema te sile koja mene ušutkati ili ućutkati može...Opet se pokazalo da moja deviza uspešnosti glasi: Svi su radosni, a to što ti lično nisi - e to nije važno... To se nikad nije računalo...Postoje dani... Dolaze dani... u kojima će ti biti najpametnije... da se skloniš sama od sebe... I ti dani dođoše baš ove 2016-e...U svoj ovoj novonastaloj pometnji, jedino što pouzdano znam jeste gde ću, kako i zašto potrošiti svoje sopstvene pare... Uložiću isključivo u se i poda se... O, kakve sve planove imam... Mada, za moje prevelike apetite 40 hiljada je mizerija... A zna se da veću platu ima čistačica u našoj Elektrani...I nije strašno, a niti dozvoljam da bilo kome bude to dalje važno, kad umre u čoveku sve ono najlepše ikad rođeno i probuđeno u njemu... Jer takav čovek vrlo dobro zna (ne smem reći samo zbog Vas psihoanalitičara, koji me ne ostavljate na miru, da takav čovek najbolje zna), da i mrtav i u dušu ubijen, ume još bolje da traje i od svoga srca nesebično samom sebi ono najlepše daje... Takav čovek počiva s mirom u svojim ispevanim i još neispevanim pesmama, sa kojima imam utisak Vi ne znate šta da radite...

Refren dana, koji ne treba bukvalno shvatiti... Ostajte Živi i Zdravi...

"E da sada odem,

to bi potez bio

tebi malo mrzak,

a bogovima mio

E da kako kojem,

oči mi se znoje

kad živiš za jednog,

a umireš za dvoje"...

ЛУЧ...

Ноћас у недрима каменим 

закопах онај орден пожртвовања 

и беше то још једна моја нејасност, 

док сам у чашу данашње запетљаности 

након овог освита 

проплакала и накапала 

згужвано одликовање то, 

а затим потпалих ватру 

да разагнам магловитост 

пред свануће ово, 

а у прсима  рефлекси тупим болом бију, 

а ја и даље желим да нацедим 

кап по кап неразговетности ове 

у реку, пре рађања дана 

и да замрсим 

и да заплетем све те 

своје реакције 

на унутрашње надражаје, 

па тражим ЛУЧ од боровог дрвета 

да њиме бар утоплим 

овај оклоп у грудима што се скаменише...

UBILI SU BOGA U MENI, no JA GA konstantno oživljavam i vraćam...

Kad sam oživela Boga unutar srca svoga shvatila sam da uopšte nisam sama...Jedan od puteva do Boga jeste samotništvo i sapatništvo... Ja ga pokorno sledim...Samo je slatka i kao vino pitka ona ljubav čista, čija se klica u božanskoj mudrosti zametnula još pre početka od vekova... Amin.Ja sam zahvalna za izvor jučerašnje, a još više današnje inspiracije žive...U srcu u kome tinja samo jedna mala božanstvena Iskra živa, sija milijarde neugasivih kosmičkih sunaca ljubavi...U srcima ljudi nema mesta za pojedinačne ljubavi... srce čoveka jedino istinski pripada Bogu... to najbolje znaju anđeli, ostavljeni, zaboravljeni i sami...Srce mi je prepuno mirišljavog ružičnjaka, što ga je unutra mene posadila nevidljiva Božija ruka...Niko doista ne ljubi ako ne ljubi snagom svoga srca i niko ne postiže tu radost ukoliko ne spozna Boga...Samo onaj čija tišina i ljubav potresaju najtananiju dubinu tvoga bića, doličan jeste svagda nazvati se sjajem i senkom tvoga srca i ljubavi tvoje beskonačno jasne, ma kako strašljivci stali naspram tebe i ma kako pokušali da prazninu današnjice učine teškom, ma kako kamenovali te pogledima britko ili resko ili ma kako ti odsecali nos za neučinjeno neverstvo...Treba da ti se desi da još na putu duhovnog nezrenja začuješ onaj zov ljubavi iz Vasione, pa da prioneš čelom o prašinu i da klanjaš Suncu i Mesecu i njihovom združenom sjaju mudrosti, što je još skrivaju nebesa i zvezde...Od šarenila religija koje nas povazdan okružuje ne treba bežati... treba se napiti sa svakog Vrela mudrosti..."Islam nas poučava da tražimo znanje i da razmišljamo dublje o svom našem životu"...Ko se snađe pa razum svoj nadiđe i pusti volji srca svoga, neka zna dosegnuo je tek svetlosti kap iz božanskog okeana samilosne ljubavi Alaha...U srcu koju izgubi čvrstinu vere ne možeš naći onu kap ljubavi prelivenu iz okeana božanske ljubavi... a srce uvređeno sumnjom i lažima uvredljivo je za svoga Gospodara... i koliko kopanja iz dubine srca da bi se stiglo do Istočnika božanske mudrosti i bistrine... do nepoljuljane poljane kosmičke plave čistine..."SVA DOBRA STEKAO JE ONAJ KO IMA ISPRAVNU VERU, ZDRAV RAZUM, STID I MORAL"-islamska mudrost..."NEMOJ SVOJOM LJUTNJOM UVESELJAVATI DUŠMANE"-islamska mudrost..."NIKAD NEMOJTE REĆI DA VAM JE ZBOG NEČEGA ŽAO UKOLIKO STE PRETHODNO BILI TOTALNO ISKRENI"..."AKO NE VOLIŠ SAMOGA SEBE, BIĆEŠ UVEK PROGANJAN OD STRANE LJUDI KOJI TE NE VOLE TAKOĐE"...Nekoliko senica doletelo je na moj prozor i čim sam vrebala da ih uslikam uplaše se i prhnu i odlete... dolazile su u dva tri maha... i uvek isto... ja uspem da ih se nagledam no zablokira prst na aparatu i ne uslikam ih..."I ne šljivim živu silu, pijem pivu i tekilu"...Iznenada otkrivam-razotkrivam: ja najviše volim privremena kadrovska rešenja, primitivne ljude iz zaostale sredine i moje neme tišine...Razmišljam gde bih mogla naći dodatne izvore preko potrebne stvaralačke snage???...Ako ste nešto polomili budite ubeđeni da ga ne možete popraviti...Umesto većih i boljih saznanja, danas su me ščepala moja stara osećanja...Najvažnije stvari u životu nikad se neće desiti u pravom trenutku...Moje obrazovanje otkrilo mi je gorke istine...Moje pamćenje i zapisi na stranicama dnevnika što sporadično vodim, izvrsno se poklapaju...Radost je medalja i orden, koji ja nisam ničim zaslužila...I moje pamćenje sada ne bi bilo izvanredno, da još tada nisam obraćala pažnju na događaje i događanja... "Obraćanje pažnje je najvažnije za pamćenje"...Ja kroz pisanje oslobađam dušu i ovu usađenu tugu i skoro svaku muku...I kad sam kucala, oni nisu hteli da otvore vrata...Od sada se rukovodim izrekom koja kaže: "Izazivajte život"...Ko je pucao na visoko, ubili su ga veoma podlo i nisko...Ko je pucao na visoko, ubili su ga veoma podlo i nisko...U jednom trenutku meni su svi moji učitelji zatvorili vrata, pa nije bilo po onoj, koja kaže: "Učitelji vam otvaraju vrata, ali vi sami morate proći kroz njih"...Ono što osećam jeste ispravno i protivim se tome da mi neko kaže - da ono što osećam jeste neispravno... Ili - "Insistirajte na tome da je ono što osećate ispravno, a usprotivite se činjenice da je ono što osećate neispravno"...Samo će vam mudri priznati da u životu reda nema i to nikakvog reda... Ja sam se unapred pretplatila za svaku suvišno izgovorenu reč i priznajem pretlata beše preskupa - odrali me do gole kože... Da li me i dalje okrivljuju zato što ne mislim kako bi po njima trebala da mislim???... Zaboravih koja glava i koji stih... No, ja nisam "stvorila sebi nove puteve" i opet sam "krenula starim stazama"... Moje vreme nije došlo... Moje vreme je prošlo... I pre nego što opet i opet bacite kamen na mene, znajte da su za čoveka "sva osećanja prihvatljiva"... A u meni se opet aktiviraše osećanja, za koje nisam znala da postoje...Koliko će mi briti presuđeno, ako priznam pošteno da više ne verujem u ono što treba da radim???... Da li je moje pitanje za Vas neprijatno???... Za mene "traženje pravih odgovora je lep posao"... I kakav je to čovek koji nastavlja da radi posao u kojem nije ništa uspeo???... I zar mi trebaju novi izazovi samo zato da bi mi još jednom potvrdili koliko sam nizašta... Ja ne mogu da se zakunem da ću uspeti... "Slušaj(te) svoju savest" koja mi upravo kaže: Ja odlično znam da to neću uspeti... U poslu mesta za greške nema... Lično se izvinjavam svom umu, ali on je postao bezkoristan...I šta se desi kad nepodoban postane podoban???...Ako su vas šutnuli kad ste najjači i najsposobniji bili, koliko li će tek lakše biti da vas šuntu kad se dokaže i pokaže da ničemu ne vredite i da sve manje znate... A tek koliko ste nesposobni da li znate???...Logično je i sasvim obično, da se čovek raduje ako se vraća na nešto novo... Ali ako se vraća na staro, zar nije vreme da se ispovraća bar malo...Ja više ne umem netremice da posmatram i gledam... Ne umem ni da merkam, a ni da dremkam... I opet grebem noktima po ruševinama... Krupnih planova nema više... Opkoliše me misli kišne... A zubarka mi malo pre reče, da ja ne umem dobro ni da dišem... I zato neću više da pišem...Nebesa plava nisu prema nebu, već prema otvorenom modrom moru, tamo gde se ukrštaju dve zenice oka moga... Tu bez reči na površini, srasle su jedna za drugu sve moje novo oživljene stare rane... I taj predmet neobavezno svrstaće me opet i opet u pajace... Zamišljene i nepomične jesu ove moje male ukrštene zenice... Diktiram sama sebi neke nove rečenice... A da li ste znali koliko i najlepša i najradosnija vest ume biti jeziva???...Javnost sa lakomislenim predumišljajem, moju službenu belešku danas analizira, a dobro postojanje tog sadašnjeg remek-dela, Svetlost Sveta i Svetla, u odorama sutrašnjeg jutra, pristiže u čednoj milosti onako u objašnjenju, koje osujećeno unapred promišlja i tek onako odblesak budućnosti nagoveštava...No, takva mi je priroda posla, da gubicu tek moram da razvežem... odvežem...Danas oko mene 70 špijuna manje... I sam Bog zna koliko tu beše stranih plaćenika i tajnih agenata... Hmmm... Koliko zaverenika... Koliko krvnika... Koliko kurvinih sinova... Koliko osvetnika... Koliko probisveta...I dok svaki dan osvane po neki naslov o negde zaturenim polugama zlatnim, za koje uopšte nehajem i mogla bih ih pobacati u blato, ako ih slučajno pronađem... Ja bih još samo toliko da dodam, da je najvrednija i još uvek na tržištu nedovoljno procenjena vrednost samo jedne poluge zlatne, koju ima samo Čovek... A ta poluga zlatna, jeste srce i duša Čoveka...Sa radošću i blagonaklonošću dočekujem sve nove ljude, sve nove prijatelje, koje mi život svakodnevno donosi... Ja zaslužujem samo najbolje ljude oko sebe... Ja zaslužujem sebi slične ljude... Ja odlučujem, biram i prepoznajem sve te moje potencijalno dobronaklone ljude... Ja verujem u prave i dobre Ljude, u iskrene i verne, u poštene, u časne i previše glasne, u jasne... A prepoznajem ih po pogledu... Namirišem ih njuhom... Prijatan ručak...I ja sam malo čas sa liste slistila ni manje ni više nego 70-ak NN prijatelja... I nije mi prvi put da pravim FB čistku... Kao i uvek zadržala sam rodbinu i ljude koje sam bar jednom negde srela - mada iskrena da budem, neke bi i tu učtivo zaobišla uz svo dužno poštovanje... Svaka promena zahteva promenu i traganje i na tom polju... Sada otvaram svoja vrata za prijateljstva neka uzvišenija i bolja, malo više iskrenija i možda prava, jer od tračara i najmirnijeg čoveka zaboli glava... I ako mi svaki dan donosi neko novo istraživanje, onda će i iz svega ovoga neizostavno doći ono što je najcelishodnije za mene kao ličnost... Ja sa velikim izazovom očekujem dobronamerne prijatelje nove i nove... Welcome..."Zaboravite na sebe i radite svoj posao"."Mudriji ste kada izgubite neku iluziju nego kada otkrijete istinu"."Pošto nekoga iskritikujete, hvalite ga duplo više nego što ste ga kritikovali"."Bolje je biti ranjen nego hodati u oklopu"."OPROSTITE ONIMA KOJI SU VAS POVREDILI"...Počinjem 18-og novembra 2013-e i neka mi je sa svom mogućom i nemogućom dobrom srećom ovoga i onoga sveta... A kamo sreće da nisam ni počinjala - da li bi moj trenutni i sadašnji položaj ove 2016-e možda bio manje ugrožen???...

REČ KOJU NE DRŽI MESTO...

Reč koju ne drži mesto

neopozivo osuđujem u snu

i šta se tu više može

bespogovorno pridižem kamen

poput poslednjeg olovnog igrača

suviše nemoguća nepokornosti

pri istovremenim istinama

u logoru davnih života

visoki zidovi zaćutaše

u mom srcu zablistale dubine...

"JA SAM DUŠO DOISTA, NEPOPRAVLJIV EGOISTA"...

"Ako volim svoje Ja...

Volim te...

Ako te volim...

Volim svoje Ja..."

Rumi...

Nemoćan čovek počesto se poštapa za misli tuđe... pa tako i ja... no nema misli do vlastite misli koju iznedri glava samo svoja...

"LOŠE STVARI SE DEŠAVAJU KAD VERUJEMO POGREŠNIM LJUDIMA"... "SAMO IDIOTI NISU KONTRAVERZNI"...Tišinom otkrivam pustoš žalosti, izgubljenu samilost, malaksalu bedu, oholu oduzetost, odricanje moga Ja, kaznu, anatemu i ropac samoljublja mog...U tišinama iznutra ne boravim tu gde caruje mir srca, kome ja više ne pripadam, tu gde prezirem samu sebe, tu gde radost ne tinja, tu gde ožiljke bez premišljanja razvezujem usred svih tegoba...Po tišinama unutrašnjim toliko prostora za žalosti, za slabosti, za neznanja i za sva slepa poznanja...Tišine u duhu srca ispisujem kap po kap iz čistote okeana iako reč moja nije uzvišena lepotom tog vodenog prostranstva, pa osluškujem mudrost vaznetu na nedostižan pijedestal savršenstva, a od težine mojih poraza i neumeća, pobeđeno je opet ono dobro u meni i sve što je usiljeno i presoljeno, pa odričem se napredovanja ja iščupana klica bez kapi jutranje rose...Tišina nad tišinama, sve je tišina...Iz celokupnog našeg pepela vaskrsnulo je još samo veće ništavilo..."NEMAM PROBLEMA SA ONIMA KOJI ME NE VOLE, NO IMAM PROBLEMA SA ONIMA KOJI SE PRETVARAJU DA ME VOLE"..."JA SAM DUŠO DOISTA, NEPOPRAVLJIV EGOISTA"...Moje legitimno pravo jeste da budem ljuta i naravno Ja sam ljuta...Šta je život... jutros sam se probudila oko pola 9... no imalo je to svoga razloga... napisala sam pesmu...Ja sam nastavila da komuniciram uljudno čak i sa onima koji su namerno unizili moje ime pišući ga malim slovom i dalje...Koji primitivizam da mi ne znam sa čijeg broja stigne poruka glupa, koju po samo prve dve reči spoznadoh koliko se od užasa naježih i po refleksima mojim dobrim odmah je izbisah, čak i pre nego što je primih... sadržaj ne znam, a i ne tiče me se, a neću ni da slutim... otupela sam na drskosti svake vrste, naročito na reč koju u meni u budućnosti može da asocira ta bedna rečca "rad"... imam svoje Ja i šta mi više treba... ništa gospodo i gospodari sveta i svemira..."...onoga se bojte ko mrko gleda i sporo hoda!"-Ivan Cankar, "Sluga Jernej i njegovo pravo"..."-Sada ćutite i gledate me kao prosjaka i dosadnog prolaznika! Ljudi, hrišćani, samo vi ćutite; dobro promislite, nemojte prenagliti ni rečju ni sudom! Tu sedite po redu, vi porotnici, moje pravedne sudije, izložio sam vam svoje pravo od početka do kraja; ništa nisam dodao, ništa oduzeo; a vi razmislite, upoznajte istinu i otkrijte je!"..."Ne priliči sluzi da obara ono što je gospodar ustanovio!... Tako je rekao sluga Jernej, pljunuo na prag i izašao"."Ne dao vam Bog, dragi moji, da ikada morate razlikovati šta naređuje zapovest, a šta su stvorili ljudi! Ne dao vam Bog da spoznate pravdu, jer nepravdu biste osetili!"..."Mi nismo gospoda. Nas nema ko da uči. Mi sve moramo sami shvatiti. Za druge su, eto, napisane knjige, podignute škole, a za nas se nije ništa stiglo učiniti. Sve sam uzmi"-Maksim Gorki..."Ponekad, zađe sunce, po nebu se razliju ognjene reke i - sagorevaju, na kadifasto zelenilo pada zlatastocrveni pepeo, potom sve unaokolo počinje osetno tamniti, širi se, jedra, obliveno toplim sumrakom; opušta se lišće sito sunca, povija se trava prema zemlji, sve postaje mekše, raskošnije i tiho odiše raznim mirisima, prijatnim kao muzika - muzika dopire izdaleka, s polja: u logorima sviraju povečerje. Nastaje noć, i s njom se grudi pune nečim snažnim, osvežavajućim, kao blago majčino milovanje; tišina nežno miluje srce toplom, maljavom rukom, i iz sećanja iščezava sve što treba zaboraviti, - sva ljuta, sitna prašina dana. Divno je ležati i okrenuti lice nebu, pa gledati kako se razgovaraju zvezde, čineći nebo beskrajno, odlazeći sve više, otkrivajući nove zvezde; ta dubina te lako podiže sa zemlje i - tako je to čudno - ali se sva zemlja smanjila, pa je kao i ti, ili si ti čudesno porastao, raširio se i rasplinuo, slivajući se sa svim što je oko tebe. Sve je tamnije, tiše, ali su svuda nevidljivo zategnute osetljive strune, te je svaki zvuk - bilo da zapeva ptica u snu, bilo da potrči jež ili da se negde tiho otme ljudski glas - sve je osobito, ne onako bučno kao danju, već s ljubavlju pojačano osetljivom tišinom"..."Gospod je svakom gadu dao poneki zadatak..."."Propisa imamo mnogo, ali istine nema..."."Znaj: kad svoj, rođeni bije, to nije uvreda - već nauka. Tuđinu se ne daj, a od svoga - ne mari! Misliš li da mene nisu tukli! Mene su, Aljoša, tako tukli da to ni u strašnom snu nećeš usniti. Toliko su mi činili nažao, da je, valjda, sam Bog gledao i plakao"...I bez obzira što pokatkad imamo i pokazujemo više lica, moramo biti u pokretu... Život je dinamičan, a ne statičan... I moramo tragati za nečim boljim, nečim što je dobro i novo... Moramo se promeniti na bolje svake sekunde i svake minute našeg života... Imamo samo jedan jedini život koji mora biti vredan življenja i koji se mora ceniti... I nikad se ne smeju raditi takve stvari u kojima možemo gubiti nešto od dobrog načina života... I naše životno iskustvo mora biti plemenito i uzvišeno... A svaka nova sreća odmoriće nas na duže staze...Ulazim laganim korakom i započinjem svoje najplodonosnije i najsposobnije aktivno životno doba... izraženo putem svih mojih kreativno umetničkih, rečito književnih, kulinarskih i poslastičarskih, fotografskih i svih drugih dobro izražavajućih sposobnosti... i od Života sa svakim uspehom primam, usvajam i emitujem samo najbolje od najboljega...A pobednik ste samo onda kada iz svoje vlastite životne tragedije izvučete maksimalnu korist...I nemojte nikad pomsiliti da zbog razočarenja napustite domovinu (rodnu grudu, otadžbinu)... Najbolje biće da istrajete tu gde ste ponikli i da sve svoje energije utrošite na to da promenite vlastite negativne poglede na orkuženje... Ni tamo daleko neće biti bolje, šta više - može biti razočarenje još mnogo veće... Samo promenite sebe i već ste dovoljno učinili... I isključivo gledajte sebe... Živite svoj mali život daleko od svake znatiželjne gradske ili prigradske vreve...Potpuni stranac može se obradovati vašem uspehu, podjednako dobro kao i vaši najbliži ukućani i malobrojni prijatelji , dok za svu ostalu većinu to ne bih mogla reći... No, ko se obradovao - obradovao se... Za mene i moj opit - dovoljno...U svakom živom božjem stvorenju postoje određeni kvaliteti, no naše društvo ne sme biti primitivno i slepo, da ih na vreme ne uoči... jer naš ovozemaljski život prolazi, a mi smo dužni ostaviti dobar otisak i trag, sve dok smo živi...Najveće Dobro koje mi je ovaj Život mogao doneti, vratiti i uzvratiti, jeste moj davno izgubljeni, a sada nanovo vraćeni Posao... Čovek bez posla jeste niko i ništa... Jer Ja to najbolje znam... I nedao Bog da to više ikada osetim i na sopstvenoj koži spoznam... Dabogda radila dok sam Živa... E, ovako me od danas kunite... A dok Čovek radi on i živi i raduje se i sve ostalo što uz to sledi... A ako živi i ako se raduje - on je i zdrav... Sve je povezano neverovatno... I to je tako... No, ja sa nezaposlenima saosećam i dalje i tu njihovu tugu mogu deliti, pa čak i sada kada više takvih briga nemam...A sada je kucnuo čas da izvučem sve one najbolje afirmacije iz sebe... Pa da krenem...

Sada mnogo više razmišljam, pre nego što reč ispustim sa druge strane paravana... 

Ja sam svakoga dana bogatija za po jednu novo iskovanu reč lepu i svetu... 

Svaki dan mene oplemenjuju najdivnija životna iskustva... 

Ja uzrastam neprestano u svojoj otvorenosti i radoznalosti za sve te prekrasne stvari koje mi moj novi život pun najdivnijih promena - pruža... 

Ja nikome nisam ništa ostala dužna... 

Moji računi su iskreni, čisti i pošteni... 

A svaku novo ukazanu priliku umnožavam na dugoročnu uspešnost i okretnost... 

Ja živim ovde i sada u sveharmoničnoj radosti...

I da li ste primetili - kad provalite prevarante - prevaranti se zavuku u mišje rupe... No, dan je neverovatno lep da ga ne treba time zamarati... A za svu radost i lepotu koja upravo sledi, reči će same od sebe poteći...

Meni je falila samo jedna karika u mom beskonačnom lancu i danas sam dobila i tu kariku... Tako meni nikada nisu falili udvarači, već moj posao... I ovim moj zlatni lanac jeste završen i zaokružen... Više mi ne fali ništa... Sve ima i sve volim... S poštovanjem

moja malenkost VVL

Dobro došla u klub: uspešnih... bogatih... poželjnih... najboljih... radno sposobnih...

Sa povratkom jednom izgubljenog posla, u meni se sada ispunjavajuća snaga obnavlja... Sve mi se najbolje moguće događa... Radost i sreća me pogađa... I sve se u mom životu preizobilno dobrotom popunjava i svaki kutak se time ispunjava... Puno mi srce... Puna mi duša... A po Nikoljdanu biće mi i novčanik prepun mojih sopstvenih para... Spremno dočekujem ovaj životni obrt i prihvatam svo izobilje i obilje koje mi Život donosi... "Ja sam bogata... Ja sam uspešna... Zaslužujem najbolje"... kako sam bila slepa te 2013-e... I konačno ispred mene se otvorilo moje polje zlata... moja radnosposobna poluga zlatna... Neka Bog poživi moj mozak i mojih 10 nokata...I sad se onako pitam: čija li će kučka lipsati???...Verovala il ne... Ja ujutru idem na razgovor u vezi sa mojim konačnim zaposlenjem... I tako još svega par dana i ja startujem sa svojim radom, posle 9 dugih godina... Dragi prijatelji, pa ja počinjem da radim... I čak pre nego što sam očekivala... Iako su moje nade bile izgubljene, nešto se desilo i ja radim... Ja zaslužujem taj posao i sve što mi treba dolazi mi u pravom trenutku i to u neizmernim količinama radosti, zdravlja i veselja... JUPI... I neka se niko ne napreže da mi od srca čestita... Ja sam sve radosnija i radosnija... Imam sve što mi treba... E da se bogdo ne sećam zabeleški ove 2013-e godine...

"-A da li su Rusi dobri?

-Svakojaki... Gospoda su, razume se, nemilostiva, zato se u njih više razuma nakupilo; ne može se to o svima reći, ali kad je gospodin dobar, onda mu se možeš samo diviti! A poneko je gospodin, a ipak je budala, kao džak - što ti u njega gurnu, to i nosi. Ljudski imamo mnogo: pogledaš - čovek je, a upoznaš li ga - samo ljuska, nema jedra, pojedeno je. Valjalo bi nas učiti, oštriti nam um, a nema ni pravoga tocila...

-Jesu li Rusi jaki?

-Ima jakih, ali nije, stvar u snazi - u veštini je: um caruje, a snaga klade valja"...

"-Da li si lukav ili prostodušan, a?

-Ne znam.

-Ne znaš? E, onda ću ti ja reći: budi lukav, to je bolje, a prostodušan je isto što i glup - jesi li razumeo? Ovan je prostodušan. Zapamti to! Hajde, idi da se igraš..."

Tišina oslobađa misao i reč...

Tišina ćutanjem odmara dušu od svih teskoba...

Tišina verna jedino u samoćama trenutaka...

Tišina u kojoj se nadanja polažu u riznice srca...

Tišina blagoslovena mudrošću...

Tišina u jednostavnosti poteče...

Govori tišina kroz reč neizrečenu na usta... 

i govori prolaznost i beskrajan prazan prostor...

i govori suva prašina i mehur sapunice...

i govori zanemarenost večnog dobra...

i govori smetnja...

i govori pometnja...

i govori...

I ŠUTNUŠE ME OPET I OPET, NO JA O TOM NE ŠUTIM VIŠE (ili sam JA šutnula njih)...

Kad svoje JA počnem nazivati pravim imenom samo JA, onda sam JA doista i probuđena...Moj čitav svet jeste samo moje unutrašnje JA...Neistraženo ostrvo sa pregrštom sakrivenog blaga i izobolja koje svaki čovek ponaosob mora i treba još za ovoga života da osvoji sada i ovde na zemlji jeste upravo njegovo sopstveno JA...Ono što me kroz život brusi nauči me da ljudima kad ustreba i odbrusim...Ono što ovih dana brusi moje misli, pa i karakter jeste iščitavanje "Mitologije"... Još uvek sam u pukom istraživanju keltskih zavrzlama, gde se odigrava prava drama..."NIKAD NE POVERAVAJTE-NE STAVLJAJTE SVOJE VREME-ŽIVOT U RUKE NEZAHVALNIH"...Zar nije apsurno da me frendovi posle dve decije pitaju: a za kaj više ne idem u crkvu???... Dve decenije totalitarizma i apsolutizma, slepe pokornosti i svega šta još ne... Što je mnogo - dosta je...Sve ima svoj kraj, samo naš unutrašnji svet traje do u večnost...Ja neljude ne mogu da uračunam u ljude nikada i nigde...Toliki teoretičari i pobornici vezanosti i privezanosti - uvezanosti, treba da znaju da legitimno postoji i nešto lepše od tog uvezivanja - samoća i tišina samo svoja...Koliko god Ja zastrašujuće i monstruozno zvučim - niko nije vredan tolike količine našeg vlastitog Ja, osim mi sami, pa ni ljubavi uostalom...Idite za intuicijom - uvek...Gubimo svoje Ja samo onda kada pokušavamo da se dodvorimo naopakim ljudima...Današnje ljubavi ne opstaju zato što su uslovljene, neko je tu zaboravio bezuslovnosti čar i draž...Uživajte u hladu vlastitog lešnika...Živeti treba po vlastitim zamislima i idejama, pa stoga malo više unesite u ishranu lososa ribu mudrosti i saznanja...Naš najiskreniji i najodaniji prijatelj jesmo upravo mi sami...Jedino ono sa kim ili sa čim moramo doživotno u harmoniji da živimo jeste naše unutrašnje Ja, a sve drugo ili ostalo je suvišno...Teško jeste biti istinski srećan kada vas liše pa skoro svega...Ono što ste u najdubljoj istini izrekli nemojte nikad i nigde povući...Saveti koji nam bez prestanka upućuju glupaci i nisu saveti vrednoće neke...Najsvirepija stvar koju nekome možete pričiniti jeste da ga ubijete u pojam...Loša praksa navela nas je da izvučemo loše pouke...Treba putovati sa nesnošljivim i teško podnošljivim karakterima ljudskim, jer tek onda shvatite svu vrednost i lepotu jednog dobro isplaniranog narednog putovanja, ali bez njih...Svako ko se bilo kad razočaravajuće i promašeno zaljubio, poželi samo jedno da se više nikad ne zaljubi...Postoje ljudi koji su poštovali sve osim naših vlastitih života...Od većine ljudi nazad dobijate upravo ono što im nikad niste dali...Ljudi koji koriste iste reči imaju posve različite sudbine...Što više davno prošlih neprijatnosti pohranite u sadašnjem trenutku svi su izgledi da će vam budućnost biti više prijatna...Loša navika jeste da stalno dopuštmo greškama da nas poučavaju...Poenta života jeste upravo prećutati ono što se i ne misli...Ko samo jednom svoje srce u nešto da, više ga nikad i nigde i ni zbog čega više ne daje...Trgovci ispred hrama ili unutrar hrama svejedno, smetnuli su sa uma samo jedno - da postoje ljudi koji imaju svoje Ja i svoj svet, pa tako njima nije potreban nikakav lažni ili "obećani" raj...Najpouzdaniji način da dosegnete svoje vlastito Ja ili svoje sopstveno svitanje, jeste da se bezuslovno dopadnete sami sebi, a za druge da vas uopšte nije briga šta će još o vama izmisliti ili kazati ili dokazati...Najlepše jeste znati da ne pripadate nigde..."ČOVEK ŽIVI POSLE ČASNOG ŽIVOTA, ALI NE I POSLE NEČASNOG"-keltska misao...I najbolji rad i najveći posao, može kad tad postati izvor vaše najveće tuge i bola..."SLEDI SVOJE SRCE ALI PONESI MOZAK SA SOBOM"...Slaba reč se u jakoj misli poznaje ili Slaba misao se u jakoj reči prepoznaje...Kad su me šutnuli prvi put bilo je bolno i teško... A kad me šutnu po drugi put, biću najsrećnija na celom svetu...Lako bi mi nekima oprostili što su nas davili i muke nam koje kakve zadavali... No ne možemo nikad da im oprostimo što su u nama udavili svu lepotu stvaranja te nesebično lepe pesničke reči...Život je povelika knjiga koju svojim požrtvovanjem ispusujemo sami, pa tako život naš ovozemaljski se svodi na vrednost samo za onoliku količinu izmerenu time koliko smo za tu svoju knjigu uspeli ispisati pesama... I ništa više, a ni manje...Danas beše onaj takt ideje, pa tako opet iz sebe istočih 3 pesme... I tako se ispisa moja ovogodišnja 71-a pesma... A prošle godine bi ih ukupno 46... I to je važno da sam bar po broju pesama pobedila godinu lanjsku... Dok statistika mog bloga to još ne pokazuje... U nedostižnom sam gubitku mog uspona zlatnog...Sad kad čitam odseve davno napisanih rečenica, mogu samo da razmislim, kako da ih brisanjem nekim neutrališem i bestrag kao prašinu oteram... A među rečenicama nađem i one reči, koje nikako nisu mogle biti moje... Eto, sve brišem i potirem... Pa opet pišem, da kroz par godina opet poželim da sve u vatri sažežem... Jedino čega se ne odričem, to su sve one fotografije i slike tišinom zatpane... I njih kad gledam, pitam se da li su zaista moje... I što više vreme odmiče, njihova lepota i vrednost iskriči... I sad se dičim što su moje...Od nekih lepih događaja (sada već davno prošlih uspomena) ne da je prošlo već 7 dana, već kao da proteče 77 dana..."...svaki put kad neka religija postane isprepletana sa politikom, i religija i politika neminovno bivaju iskvareni"-Džefri Dž. Bic....Najlakše jeste biti mudar na tuđi račun i većina se na taj put otiskuje... A kada pratite u stopu svoj vlastiti um, ma koliko on bio razvijen, sigurno biva da vaš život zaista postaje i mudar... I mudra osoba dobro razlikuje obećavani ćorsokak od pravoga slobodno biranoga puta... Ćutanje je najsigurniji ključ za dosezanje mudrosti unutar sopstvenih tišina... Sa starošću dosežemo životno iskustvo mudrosti... Jedan od nekolicine pokazatelja mudrosti bio bi i taj - znati šta treba sledeće napisati ili iskazati... Mudrost bi tako tamo negde valjda bila i sveznajuća i svevideća... No, to se još pred očima našim kao tek nazire u novembarskoj gustoj večernjoj magli...Pisanje pomaže da uteknem od čangrizave raje, koja jedva tuđe abrove pod ruku voda i to vam je odvajkada bila naša moda... No, u narodu pronalazim radoznale crtice i bitne detalje, iz kojih trač u priču preraste, već do jutra pozamašno izraste... Mašala... Tako nastaju ljubazne zavrzlame i obrtne radnje, sve se svelo na: rekla mi - kazala mi... I tako se bez prestanka ljudi ispisuju i opet negde kobajagi upisuju, ljudske ukoričene drame i prazne naše glave... I za pisanje počesto dođe svega preko svačije glave...Posle upoznavanja svojih sopstvenih nebitnosti, usledilo je ignorisanje svoga vlastitog ja... Mudrost stekla nisam, jer sam dopustila da me okuje strah... Umesto prijatelja, povećala sam broj neprijatelja... Taj predivan svet izatkala sam od iluzija, a nikada od istina... Od tog neuspešnog pijanstva duha, nisam se izlečila... Za fleksibilnost nisam nikad čula... Svi moji potencijali su komplikovano nesavršeni... Jednostavni odgovori više ne postoje... I tako dalje - razmišljanju nikad kraja...Jedan od najvećih ljudskih užitaka, jeste sposobnost uživanja u tišini... Tišina jeste jedan od najboljih učitelja i životnih trenera... Tišina može biti veoma surova i ljubazna... No, za tišinu se živi i štedi svaka minuta... Puštam tišini da ispuni sve moje sadašnje tišine... Što više tišine, sve manje potrebe da se osvane iz čiste dosade... I pričaju ove moje tišine tu atmosefru božanstvenu i odveć prepoznatljivu... I sve da hoće ne može srce da iskoči iz svoje unutrašnje tišine ove... Ispunjavam najveličanstvenijim stvarima ove moje male tišine... I nikad vam neću ispričati do krajnosti ove moje žive tišine... Kap ove tišine dostojanstveno zažubori i zaživi nezavisno od ritma kišnog oblaka, što se sutra i kod nas sprema... Uživajte u tišini...

Afirmacije pred mirnu, bezbednu, dobru i sigurnu noć:

Moj san je miran, bezbedan, dobar i siguran... 

Moj Život je miran, bezbedan, dobar i siguran...

Moje disanje je mirno, bezbedno, dobro i sigurno...

Moje postojanje je mirno, bezbedno, dobro i sigurno...

Sve moje aktivnosti su mirne, bezbedne, dobre i sigurne...

Sve moje funkcije su mirne, bezbedne, dobre i sigurne...

Svi moji potezi su mirni, bezbedni, dobri i sigurni...

I nikad više neće da me ustraši reč 

strašnih dželata, jer ja ću sada, više 

nego tada, pustiti reč iz oštrog pera, 

neka vitla nad nojevima glavama u

inat svim tim belosvetskim barabama...

I kad mi natovareni strah dođe glave ove,

živeću večno, još u rečima svoje nikad 

napisane pesme od dve-tri strofe, pa

ću tako zasigurno izbeći sve životne

katastrofe, okove i ropsko gvožđe, a

ti moja nikad izrečena pesmo, poleti

pod oblake, gore slobodno i visoko...

I dobro jeste kada se reč opet pokrene unutar tebe... 

I ti oživiš onako nepomičan, statičan i delimično komičan...

A ti si ustvari samo još jedan običan i slabo prosečan... 

I reč je tvoja malo odsečna i nikad nije bila nadprosečna...

I to ti je tako skrojeno po matičnoj knjizi datuma rođenja...

ETO, TEK TOLIKO...

Zauzela sam oštar stav prema svemu što me ne dotiče i samo gledam da u svoj Život osmislim i privučem ono što Meni samoj treba... 

Ja se mnogo dopadam sama sebi i mislim da sam jako zaljubljena u svoje Ja i konačno volim, volim sebe... Nisam ja danas prošla "idealno"... malo sam dobila žuljeva po levom tabanu i prst domalog prsta je imao svoje rvenje sa krivo izraslim noktom, pa sam malo i iskrvarila u levoj nozi... no to je beznačajno, ali nečim sam htela završiti i ovo divno veče... eto u inat istaći malo one "neudobnosti"... no to se sve istopilo i kao da ga nema... Ja sam danas načinila moje najlepše fotografije i za razliku od prethodne nedelje dve u ovoj sam zasijala onako kao i treba - najlepše i najbolje što upravo mogu i znam... a ponovila sam i omiljeni džemper onaj iz Sirogojna... ŠTA SE DESI KAD TIP UPADNE U TRIP ILI STRIP... Moj neoborivi cilj jeste: svaki dan napisati najmanje jednu, a najviše 3 pesme, jer manje od toga zaista nesme... Puna dva sata i 10 minuta šetnje kroz račanski čarni krajolik - možda i koji minut više... i kao što sam očekivala - pokušao me "ujesti" jedan nasrtljivi taksista, no oladila sam ga u visoko obrazovanom stilu... danas su životinje u mom kraju bile pitome i krave i ovce... no ipak iz nekih starih predostrožnosti u šetnju nikad ne odlazite sami, bar ne u mom kraju... Nastavljam izjutra od strane 208... i nije mi mnogo preostalo (40 strana još)... Kraj je na strani 248... Hop... hop... hop... Strana 163... Upravo sam otpočela iščitavanje knjige (kupljene još aprila ove godine), koja naprosto iziskuje apsolutni mir i tišinu... A naslov knjige je "Isusov brat"... I brzo se čita... Evo me već na 72-oj strani... Torta CVETIĆ sa 5 latica - već gotova... A sutra će na nju doći dečji ukrasi i mali sitni detalji, kao što je svećica šestica... Pa će se i to već kroz sutrašnju fotografiju sve lepo videti... Ako vas zanima koju sam tortu pravila... To je ona divna Plazma torta, za koju se peku dve korice... Taj recept sam već delila... I zar nisam najbolja Keka na svetu???... Prijatan ručak... Odoh da pravim tortu... Biće to moja današnja društveno korisna misija... Konačno - uživancija... Danas ću napraviti davno dogovorenu i obećanu tortu u obliku cveta - cvetića za moju Radosnicu... Oblik torte po njenoj velikoj želji... A sutra ćemo proslaviti 6-i rođendan i u bajnobaštanskom vrtu... Radosno nam bilo... Eto toliko...