ЛУЧ...

Ноћас у недрима каменим 

закопах онај орден пожртвовања 

и беше то још једна моја нејасност, 

док сам у чашу данашње запетљаности 

након овог освита 

проплакала и накапала 

згужвано одликовање то, 

а затим потпалих ватру 

да разагнам магловитост 

пред свануће ово, 

а у прсима  рефлекси тупим болом бију, 

а ја и даље желим да нацедим 

кап по кап неразговетности ове 

у реку, пре рађања дана 

и да замрсим 

и да заплетем све те 

своје реакције 

на унутрашње надражаје, 

па тражим ЛУЧ од боровог дрвета 

да њиме бар утоплим 

овај оклоп у грудима што се скаменише...