Kad svoje JA počnem nazivati pravim imenom samo JA, onda sam JA doista i probuđena...Moj čitav svet jeste samo moje unutrašnje JA...Neistraženo ostrvo sa pregrštom sakrivenog blaga i izobolja koje svaki čovek ponaosob mora i treba još za ovoga života da osvoji sada i ovde na zemlji jeste upravo njegovo sopstveno JA...Ono što me kroz život brusi nauči me da ljudima kad ustreba i odbrusim...Ono što ovih dana brusi moje misli, pa i karakter jeste iščitavanje "Mitologije"... Još uvek sam u pukom istraživanju keltskih zavrzlama, gde se odigrava prava drama..."NIKAD NE POVERAVAJTE-NE STAVLJAJTE SVOJE VREME-ŽIVOT U RUKE NEZAHVALNIH"...Zar nije apsurno da me frendovi posle dve decije pitaju: a za kaj više ne idem u crkvu???... Dve decenije totalitarizma i apsolutizma, slepe pokornosti i svega šta još ne... Što je mnogo - dosta je...Sve ima svoj kraj, samo naš unutrašnji svet traje do u večnost...Ja neljude ne mogu da uračunam u ljude nikada i nigde...Toliki teoretičari i pobornici vezanosti i privezanosti - uvezanosti, treba da znaju da legitimno postoji i nešto lepše od tog uvezivanja - samoća i tišina samo svoja...Koliko god Ja zastrašujuće i monstruozno zvučim - niko nije vredan tolike količine našeg vlastitog Ja, osim mi sami, pa ni ljubavi uostalom...Idite za intuicijom - uvek...Gubimo svoje Ja samo onda kada pokušavamo da se dodvorimo naopakim ljudima...Današnje ljubavi ne opstaju zato što su uslovljene, neko je tu zaboravio bezuslovnosti čar i draž...Uživajte u hladu vlastitog lešnika...Živeti treba po vlastitim zamislima i idejama, pa stoga malo više unesite u ishranu lososa ribu mudrosti i saznanja...Naš najiskreniji i najodaniji prijatelj jesmo upravo mi sami...Jedino ono sa kim ili sa čim moramo doživotno u harmoniji da živimo jeste naše unutrašnje Ja, a sve drugo ili ostalo je suvišno...Teško jeste biti istinski srećan kada vas liše pa skoro svega...Ono što ste u najdubljoj istini izrekli nemojte nikad i nigde povući...Saveti koji nam bez prestanka upućuju glupaci i nisu saveti vrednoće neke...Najsvirepija stvar koju nekome možete pričiniti jeste da ga ubijete u pojam...Loša praksa navela nas je da izvučemo loše pouke...Treba putovati sa nesnošljivim i teško podnošljivim karakterima ljudskim, jer tek onda shvatite svu vrednost i lepotu jednog dobro isplaniranog narednog putovanja, ali bez njih...Svako ko se bilo kad razočaravajuće i promašeno zaljubio, poželi samo jedno da se više nikad ne zaljubi...Postoje ljudi koji su poštovali sve osim naših vlastitih života...Od većine ljudi nazad dobijate upravo ono što im nikad niste dali...Ljudi koji koriste iste reči imaju posve različite sudbine...Što više davno prošlih neprijatnosti pohranite u sadašnjem trenutku svi su izgledi da će vam budućnost biti više prijatna...Loša navika jeste da stalno dopuštmo greškama da nas poučavaju...Poenta života jeste upravo prećutati ono što se i ne misli...Ko samo jednom svoje srce u nešto da, više ga nikad i nigde i ni zbog čega više ne daje...Trgovci ispred hrama ili unutrar hrama svejedno, smetnuli su sa uma samo jedno - da postoje ljudi koji imaju svoje Ja i svoj svet, pa tako njima nije potreban nikakav lažni ili "obećani" raj...Najpouzdaniji način da dosegnete svoje vlastito Ja ili svoje sopstveno svitanje, jeste da se bezuslovno dopadnete sami sebi, a za druge da vas uopšte nije briga šta će još o vama izmisliti ili kazati ili dokazati...Najlepše jeste znati da ne pripadate nigde..."ČOVEK ŽIVI POSLE ČASNOG ŽIVOTA, ALI NE I POSLE NEČASNOG"-keltska misao...I najbolji rad i najveći posao, može kad tad postati izvor vaše najveće tuge i bola..."SLEDI SVOJE SRCE ALI PONESI MOZAK SA SOBOM"...Slaba reč se u jakoj misli poznaje ili Slaba misao se u jakoj reči prepoznaje...Kad su me šutnuli prvi put bilo je bolno i teško... A kad me šutnu po drugi put, biću najsrećnija na celom svetu...Lako bi mi nekima oprostili što su nas davili i muke nam koje kakve zadavali... No ne možemo nikad da im oprostimo što su u nama udavili svu lepotu stvaranja te nesebično lepe pesničke reči...Život je povelika knjiga koju svojim požrtvovanjem ispusujemo sami, pa tako život naš ovozemaljski se svodi na vrednost samo za onoliku količinu izmerenu time koliko smo za tu svoju knjigu uspeli ispisati pesama... I ništa više, a ni manje...Danas beše onaj takt ideje, pa tako opet iz sebe istočih 3 pesme... I tako se ispisa moja ovogodišnja 71-a pesma... A prošle godine bi ih ukupno 46... I to je važno da sam bar po broju pesama pobedila godinu lanjsku... Dok statistika mog bloga to još ne pokazuje... U nedostižnom sam gubitku mog uspona zlatnog...Sad kad čitam odseve davno napisanih rečenica, mogu samo da razmislim, kako da ih brisanjem nekim neutrališem i bestrag kao prašinu oteram... A među rečenicama nađem i one reči, koje nikako nisu mogle biti moje... Eto, sve brišem i potirem... Pa opet pišem, da kroz par godina opet poželim da sve u vatri sažežem... Jedino čega se ne odričem, to su sve one fotografije i slike tišinom zatpane... I njih kad gledam, pitam se da li su zaista moje... I što više vreme odmiče, njihova lepota i vrednost iskriči... I sad se dičim što su moje...Od nekih lepih događaja (sada već davno prošlih uspomena) ne da je prošlo već 7 dana, već kao da proteče 77 dana..."...svaki put kad neka religija postane isprepletana sa politikom, i religija i politika neminovno bivaju iskvareni"-Džefri Dž. Bic....Najlakše jeste biti mudar na tuđi račun i većina se na taj put otiskuje... A kada pratite u stopu svoj vlastiti um, ma koliko on bio razvijen, sigurno biva da vaš život zaista postaje i mudar... I mudra osoba dobro razlikuje obećavani ćorsokak od pravoga slobodno biranoga puta... Ćutanje je najsigurniji ključ za dosezanje mudrosti unutar sopstvenih tišina... Sa starošću dosežemo životno iskustvo mudrosti... Jedan od nekolicine pokazatelja mudrosti bio bi i taj - znati šta treba sledeće napisati ili iskazati... Mudrost bi tako tamo negde valjda bila i sveznajuća i svevideća... No, to se još pred očima našim kao tek nazire u novembarskoj gustoj večernjoj magli...Pisanje pomaže da uteknem od čangrizave raje, koja jedva tuđe abrove pod ruku voda i to vam je odvajkada bila naša moda... No, u narodu pronalazim radoznale crtice i bitne detalje, iz kojih trač u priču preraste, već do jutra pozamašno izraste... Mašala... Tako nastaju ljubazne zavrzlame i obrtne radnje, sve se svelo na: rekla mi - kazala mi... I tako se bez prestanka ljudi ispisuju i opet negde kobajagi upisuju, ljudske ukoričene drame i prazne naše glave... I za pisanje počesto dođe svega preko svačije glave...Posle upoznavanja svojih sopstvenih nebitnosti, usledilo je ignorisanje svoga vlastitog ja... Mudrost stekla nisam, jer sam dopustila da me okuje strah... Umesto prijatelja, povećala sam broj neprijatelja... Taj predivan svet izatkala sam od iluzija, a nikada od istina... Od tog neuspešnog pijanstva duha, nisam se izlečila... Za fleksibilnost nisam nikad čula... Svi moji potencijali su komplikovano nesavršeni... Jednostavni odgovori više ne postoje... I tako dalje - razmišljanju nikad kraja...Jedan od najvećih ljudskih užitaka, jeste sposobnost uživanja u tišini... Tišina jeste jedan od najboljih učitelja i životnih trenera... Tišina može biti veoma surova i ljubazna... No, za tišinu se živi i štedi svaka minuta... Puštam tišini da ispuni sve moje sadašnje tišine... Što više tišine, sve manje potrebe da se osvane iz čiste dosade... I pričaju ove moje tišine tu atmosefru božanstvenu i odveć prepoznatljivu... I sve da hoće ne može srce da iskoči iz svoje unutrašnje tišine ove... Ispunjavam najveličanstvenijim stvarima ove moje male tišine... I nikad vam neću ispričati do krajnosti ove moje žive tišine... Kap ove tišine dostojanstveno zažubori i zaživi nezavisno od ritma kišnog oblaka, što se sutra i kod nas sprema... Uživajte u tišini...
Afirmacije pred mirnu, bezbednu, dobru i sigurnu noć:
Moj san je miran, bezbedan, dobar i siguran...
Moj Život je miran, bezbedan, dobar i siguran...
Moje disanje je mirno, bezbedno, dobro i sigurno...
Moje postojanje je mirno, bezbedno, dobro i sigurno...
Sve moje aktivnosti su mirne, bezbedne, dobre i sigurne...
Sve moje funkcije su mirne, bezbedne, dobre i sigurne...
Svi moji potezi su mirni, bezbedni, dobri i sigurni...
I nikad više neće da me ustraši reč
strašnih dželata, jer ja ću sada, više
nego tada, pustiti reč iz oštrog pera,
neka vitla nad nojevima glavama u
inat svim tim belosvetskim barabama...
I kad mi natovareni strah dođe glave ove,
živeću večno, još u rečima svoje nikad
napisane pesme od dve-tri strofe, pa
ću tako zasigurno izbeći sve životne
katastrofe, okove i ropsko gvožđe, a
ti moja nikad izrečena pesmo, poleti
pod oblake, gore slobodno i visoko...
I dobro jeste kada se reč opet pokrene unutar tebe...
I ti oživiš onako nepomičan, statičan i delimično komičan...
A ti si ustvari samo još jedan običan i slabo prosečan...
I reč je tvoja malo odsečna i nikad nije bila nadprosečna...
I to ti je tako skrojeno po matičnoj knjizi datuma rođenja...
Нема коментара:
Постави коментар