КАД ВЛАСТ ЗАСМРДИ ЗАТИРЕ СЕ РЕЧ...

У Паризу су 1920-е излазиле емигрантске дневне руске новине под називом "ПОСЛЕДЊЕ НОВОСТИ", чији оснивач и први издавач беше Голдштајн (московски адвокат, аутор дела "Адвокатски портрети" из 1922, живот окончао самоубиством). Од марта 1921-е ове новине уређује Павел Николајевич Миљуков (члан државне думе трећег и четвртог сазива, истакнути кадет, лидер партије, министар иностраних послова у доба Привремене владе од марта до маја 1917-е; од 1918 постаје емигрант; написао је мемоаре; у Паризу се сусретао и са Коренским, иако је имао непријатна сећања са почетке револуције; захваљујући тим мемоарима сазнајемо какву улогу је одиграла руска масонерија, велика четворка: Каренски, Терешченко, Коновалов и Њекрасов; Миљуков није био члан ове тајне организације, па тако ни припадник неке од ложа)... 

Ове новине излазиле су до јуна 1940 (укупно 20 година), када је дана 12-ог изашао и последњи број, а било је то у време доласка немачких оружаних снага у Париз. Сарадници овог листа били су Александар Николајевич Беноа (члан "Света уметности", сликар, сценограф, који је писао дела из области уметности и мемоаре, крајем 20-их година 20-ог века постаје емигрант), Иван Алексејевич Буњин (емигрант од 1920, нобеловац од 1933), Владислав Фелицианович Ходасевич (рођењем Московљанин, Пољак, песник, критичар, први муж Нине Берберове, преводилац; Миљуковљеве новине напушта, када му је исти саопштио да је непотребан; зазирали су од оштрине његовог језика и тешког карактера који је сматран чак непријатним), Алексеј Михајлович Ремизов (емигрант, писац) итд... 

Управо тих 30-их година 20-ог века овај лист постизао је тираж од чак 35 хиљада примерака, а недељом је чак имао 10 страница, а од тога 3 до 4 стране биле су посвећене огласима.

Дана 10 јула 1927 године у овим новинама освануло је анонимно писмо насловљено на све "Писце света", а све те речи упутила је група руских писаца, маја 1927, из Русије. Писмо почиње приметном дозом равнодушности са којом су сви тада прошли и пролазили поред напаћеног руског народа, који је у то време "глодао ланце" унутар стравичних казамата тамо где је "затворена реч". И као да су сви заборавили онај руски стваралачки бунар дубине и извор питке воде из кога су узимали и захватали и са кога су се крепили. Ћутала је Европа, ћутао је свеколики свет, док се у Русији "гушила велика књижевност", где је врвела "комунистичка цензура". 

И шта је вредело што су сви они хрлили у Русију, г-ђа Дигамел, Лик Диртен (француски писац) и остали, а када су по повратку и даље о свом том мукотрпном стању ћутали. Можда су били незаинтересовани туђом муком и бедом, или пак нису разумели оно што гледају или су гледали у оно што не разумеју... 

И зато у писму руски писци кажу: "Тешко нам је кад помислимо да је звук наздрављања бирократским чашама са државним шампањцем којим су у Русији угошћавали стране писце, заглушивао звекет ланаца у које је окована читава наша књижевност и цео руски народ!"... А ко је чуо и ко је о томе хтео да сазна нешто више и то управо тамо где је идеализам схваћен као злочиначки акт према држави?... И зар да чуди што су руски класичари побацани из јавних библиотека. Иста судбина задесиће и филозофе и историчаре који су одбацили материјализам. Ту улогу прочишћивача одиграли су посебни инструктори по налогу својих налогодаваца и тако је сва дечја књижевност до пред револуцију одузета и заплењена. А савременим писцима оваквих идеала не остаје могућност да икада и игде издају своја дела, јер они су "непријатељи и рушиоци савременог друштвеног уређења", па се зато "отпуштају из свих служби и лишавају се свих примања"... Звучи познато, зар не?

Реч писана закована ланцима у казаматима вапи за слободом. Но ово је само прва преграда у том подсмешљивом лавиринту. Сваки рукопис са доласком у штампарију подлеже цензури где се све до танчина прверава и пажљиво чита и стравична јерес била је написати реч Бог великим словом. Цензури су подлагала и дела из области астрономије, хемије, математике, а не само књижевности. Без социјалистичке цензуре није било могуће одштампати ни визит картицу... 

Трећа преграда у лавиринту јесу "жичане преграде и вучје јаме". Власт је била та која издаје и даје дозволе како би се објавило ишта у приватном или у државном сектору издаваштва, па тако научна издавачка кућа могла је добити такву дозволу на свега 2 године. То је време тешког добијања дозвола, а приватне издавачке куће готово да не постоје, а ако постоје ретке су. Њихов рад и делатност строго су утврђени правилником и програмом рада који одобрава цензура, па тако издавачи на 6 месеци унапред цензури обелодањују шта ће публиковати, уз то прилажући и подробне биографије аутора. Нико није смео да писне ван тог оквира који зацрта комунистичка цензура и вредно је штампања само оно што доприноси ширењу комунистичког погледа на свет. Све остало, неважно колико талентовано одбачено је као радиоактивно смеће које треба "дубоко сакрити". Ако би исто било нађено неким дојавама или претресима завршавало се прогонима, хапшењима и бруталним убиствима. Тако је професор Николај Иванович Лазаревски (професор међународног права, стрељан у вези са случајме "Тагањцев" августа 1921-е, и то само зато што му је приликом претреса пронађен нацрт Руског устава)...

Но коме је ово било ужасаваујће стање ствари, ко је са свим овим саосећао и зашто се и даље ћутало и да ли је ичија свест потрешена и да ли је ико оваквим начином дешавања био озлојеђен и је ли ико писао некакве прогласе у славу и част заштите људских права?.. 

Просвећени део света и Европе као да је изабрао да подигне свој глас протеста против страдања Сакоа, Ванцетија и још неких писаца, док их руски новомученици и даље нису занимали... 

И зар је Европа требала још да говори: "Ко зна зашто је то добро... или: свака је власт Богом дана или: свака нација има власт по заслузи"... Мало је рећи колико све сурово јечи... И у том буђењу деспотизма, тираније и "трагичне неусаглашености", зна се ко је упозоравао на суноврат у провалију,  а ко је опет био дебело наклоњен гомилици око Распућина. Колико глувих, глупих и још више слепих... 

Међутим, нема ни саосећања, ни моралне подршке, у мору бораца за некакву слободу и права, јер су још увек навучене тешке маске велике лажи и лицемерја. А шта су могли да учине руски писци, она група којој је остало "једино оружје - перо" сада "истргнуто из руку", док им је "ваздух који дишу - књижевност - отета" и док чаме у казаматима где се затире свака реч... Европа и свет није много марио за голготске напеве руских стваралаца и туђа опомена и страдање нису исто што и властита...

Преживети стравичност једног оваквог искуства, проучавати га, истраживати или пак о њему писати слободно и без притиска, без уцена, не отвара очи онима који живе у назови "слободи"... 

Ово писмо упућено је илегалним токовима и прешло је границу и гвоздени зид Русије у нади да ће бити објављено на страницама слободних европских новина. Исписано је у ризику, а његови творци изложии су себе опасностима по живот. 

А да ли ће се тај пригушени вапај чути и колико ће одјекнути и да ли ће се неко над дубином исписаних редова поразмислити? Као и Толстој и они су схватили да није могуће ћутати у оваквим истрајавањима...

Па ипак овај апел, овај плач и ламент над самим собом није чуо читав свет, али га је чула емиграција, па је тако у "ПРАВДИ" 23 августа 1927  освануо деманти (очекивано), па је писмо оквалификовано као плагијат, који су исфорсирали емигранти и опет је наглашавано колико су писци у Домовини "срећни и слободни" и да међу њима нема оних који би се на било шта пожалили... 

Берберова у својим мемоарима под називом "Курзив је мој" каже: "Мени је сада свеједно да ли је (ово писмо) писао неко из окружења Иванова-Разумника, Чулкова или Волошина у Русији, или неко из окружења Мерешковског, Мељгунова или Петра Струвеа у Паризу. У писму се осећа очајање, због самоубиства Јесењина и Собоља, прогањања Воранског, због процвата часописа "На посту" (На задатку) због гвоздене завесе која се спуштала над Русијом после укидања Непа. Али ако је писмо лажно и ако је "Правда" у праву, онда она заиста представља пророчанску лаж! Као боца бачена у море, када се само сетимо шта је започело за годину две и потрајало пуних четврт века!"...

Иванов-Разумник Васиљевич, био је књижевни критичар и историчар, пријатељ Бјелог и Блока, леви есер, уредник "Скита", 1943 Немци га депортовали у један од немачких логор где умире, у емриграцији му излазе две књиге о стаљинистичком терору над руском интелигенцијом... Чулков Георгиј Иванович песник, писац, неко време Блоков пријатељ... Волошин песник и симболиста, сликар, живописна личност, живео на Криму у Коктебелу где су се окупљали московски песници и песници Петерсбурга: Брјусов, Бјели, Ходасевич, Цветајева, Мандељштам идр... У Русији дуго нису објављивали његову поезију, па су га звали "унутрашњим емигрантом"... Мерешковски Димитрије Сергејевич песник, критичар, прозни и политички писац, мислилац, са даром да предвиди историјске догађаје, истакнути представник руске емиграције, кандидат за Нобелову награду неко време, виско образован, европејац, политички и религиозно остаје нејасан... Мељгунов Сегреј Петрович историчар, активни противник Октобарске револуције, противник Стаљина, није тражио славу, умире у крајњем сиромаштву, а данас се историчари итекако користе његовом интелектуалном заоставштином... Струве Петар Бернгардович, познати кадет и члан Државне думе, економиста, историчар, емигрант, уредник емигрантских периодичних издања, а од 1918-е отишао у десно од Миљукова идр... 

На ово није одреаговано ниједан светски писац, ниједан лист или часопис. Није било коментара. Лево орјентисана француска штампа била је на страни "Правде", а десни блок се није много занимао за ту непривлачну тему. Међу писцима емигрантима било је важно да се глас тиранисане књижевне Москве чује иако их нико није чуо, нико није примао, и како им рекоше: "Изгубили сте фабрике и предузећа, банке, текуће рачуне (дакле новац и положај). Ми саучествујемо, али не желимо да имамо посла са вама"... 

Онда су Буњин и Константин Дмитријевич Баљмонт (песник симболиста, умро у сиромаштву и заборављен, емигрант од 1920) писали писма француским колегама не би ли заталасали њихову омамљену савест и успавану свест... И колико су само покушавали да та писма објаве у некој "великој" штампи. Успело им је тешком муком тек 12 јануара 1928 да обелодане своја писма у малом периодичном издању "Авенир", а што је опет остало непримећено и незапажено... 

Само је једног појединца све занимало. Његово име је Ромен Ролан. Био је то француски писац и пацифиста, који је писао дуге и незанимљиве и немарно исписане сентиментале и старомодне романе, али о коме је левица у Француској имала високо мишљење. За време Првог светског рата преселио се у Швајцарску и тамо живео као "жртва" француског режима. Био је убеђени присталица Стаљина у време московских процеса (француски стаљинисти били су још: Елијар, Арагон, Еленс, Леже и многи многи други)... Био је ожењен Рускињом Кудашевом, некадашњом секретарицом историчара књижевности Петра Когана у Москви. Био је у преписци са Горким. Имао је смешну и жалосну реторику. Био је поштовалац Гандија... 

Ролан је прочитао Буњиново и Баљмонтово писмо, а које је уствари био коментар на анонимно московско писмо и тада је дошао на идеју да им својим одговором очита буквицу. Његов одговор објављен је фебруара месеца у месечнику "Ероп" и тада их је упитао зашто тако уништени и жалосни траже утеху и савезништво код "ужасних реакциониста Запада, међу буржоазијом и империјалистима"... 

Још им је рекао: "Тајна полиција у Русији је увек била тај стравични отров од кога вену цветови националне душе... Велики умови одлазе у Русију и виде шта се тамо збива... Научници у вашој домовини сада грозничаво раде... У њој је више писаца и читалаца него код нас... И мене је у мојој сопственој земљи мучила цензура... Рану ћемо исцелити прекаљеним гвожђем! Свака власт смрди... Па, ипак човечанство корача напред!... Оно и данас корача напред... За вас, за мене...".

Међутим, Ролану као да све ово би мало, па се обраћа Горком који је у то време боравио у Италији у Соренту, близу Каприја, питајући га притом колико има истине у причи о угњетавању совјетских писаца и да ли је могуће да су у тешком положају баш толико. Часопис "Ероп" доноси одговор који је дао Горки те 1928 и тако се Ролан умирио. Горки ће рећи да су совјестки писци у многоме срећнији од остатка света и да тамо "постоји стотине младих талената, старији писци раде и објављују много више него пре револуције"... Горки ће навести и њихова имена, а већина од њих страдаће убрзо (пре или нешто касније и само 6 са тог списка ликвидирано је 30-их година 20-ог века)... 

Горки после овога пише Ролану још један одговог и тамо Баљмонта назива алкохоличарем, но Ролан није хтео да објави ово писмо (објављено је само у СССР-у) мислећи да би то било вређање личности... 

"Авенир" покреће анкету међу француским писцима на тему прогона руских писаца, а Бернард Шо је сматрао да је тај прогон престао и да је окончан. Овај часопис нико није читао, имао је лошу продајну моћ и све је опет потонуло у ћутње заборава. "Убио се Мајаковски, и започела је нова ера у совјетској држави, која је потрајала 23 године"...

Француска буржоазија је ликовала дувајући у фанфаре славећи своје победе заузећем "Бастиље", и говорило се: "А шта је нама до свега тога стало, нама, Акакијима Акакијевичима којих има широм света? Шта маримо за све то"... 

Берберова је знала да треба живети подношљивим начином живота: "Мене су више гурали и ударали него што сам ја то радила другима. Мене  су више издавали него што сам ја друге. Ја сам више помагала другима него што су други мени. И више сам била Анђео него Товија, а кад сам постајала Товија, нисам била свесна ни своје лепоте, ни своје невиности (које, међутим, нисам уопште ценила)"... 

РОЗА ЛУКСЕМБУРГ - ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПРОМЕНИЛА СВЕТ И СВАКИ БУДУЋИ ВЕК...

Петнаестог јануарског дана 1919-е године, незаштићена и онемоћала Роза Луксембург, са својих 48 лета, притерана је од стране војничког слободног корпуса, трпећи при том ударце и поруге, у паклено предворје берлинског хотела "Еден". Ту је била приморана да поднесе све оне псовке на рачун свога јеврејског порекла, али и оно кобније што једну женску природу може да испрати, а то је оптужба за блудничење. Ту је саслушавана и злостављана - вређана, угњетавана унутар објекта са тако рајским реминисценцијама... 

А само неколико недеља пре овог кобног дана, ослобођена је пуштањем на слободу и од тог момента видимо је као ону која подржава немачку револуцију (као и сваку другу револуцију). Видимо је као ону која одлучно устаје и против своје партије СПД-а (Социјалистичке партије Немачке)... 

А сада је опет видимо као политички изопштену из свега. Уствари, Роза се повукла и заузела дистанцирајуће одстојање од својих некадашњих сабораца, као и од чланства Спартаковог савеза. Њој су управо били мрски сви њихови насилни методи... 

На једном споредном улазу у хотел "Еден" ранили су је тешким озледама, ударајући је безочно кундацима својих запетих пушака. Након све те тортуре - убили су је, а њен измучен леш бацили у канал, који је имао улогу некакве одбране. Било је то у зиму 1919-е половином јануара, да би тек о пролећу, у месецу мају, пронашли њен леш. 

Ова крвава 1919-е отпочела  је још једним убиством у Берлину. Тог истог дана убијен је посланик из редова Социјалдемокартске партије (један од саоснивача ДКП - Немачке комунистичке парије) Карл Либкнехт. Убили су га исти официри, припадници слободног корпуса...

Ова невероватна жена, борац за слободу оних који мисле другачије, родила се 5 марта 1871 године у Замошћу код Љублина, у јеврејској породици, у Галицији, истрчавши тако на позорницу живота, неколико стопа пре времена и пре свих из оног доба, када је све мање разумевања, а тек праштања или слагања... 

Ако би и помисли да су овој невероватно усудљивој жени, живота околности ишле под руку или на руку - варате се. Много тога у времену таквих опрезних напрегнутости њој као да је шкодило и однемагало. Прво треба споменути њено порекло, а уз то имала је обољење кука, а на све то - живела је као странкиња у Немачкој, у таквом окружењу где се самосталност жене ни на који начин није подразумевала... 

Пошто је Роза била жена испред свог тог времена, успела је да се докопа самога врха немачке социјалдемократије, као и интернационале, па је сходно томе постала веома запажена теоретичарка СПД-а чији су циљеви били револуционарно одважне измене друштва. Иако је била крхка, у куку крта, красила ју је и огромна стравственост. И док је од људи задобијала сву ону сувишну дозу страха, са природом је умела да се повеже у најхармоничнију симбиозу. Из њених писама исписаних са толико поетичности назире се сушта супротност исте оне која је умела оштро да се отисне низ воде полемичних токова и тонова... 

У Варшави је завршила гимназију за девојке 1887 и остала је запамћена као прва, иако вазда најмања и најмлађа. Наредне године преко Немачке бежи у Швајцарску, у Цирих,  како би баш ту могла да изучава: право, економију, историју, ботанику и зоологију. Један од њених професора у то време Јулиус Волф за њу ће казати да је она најнадаренија ученица и баш код њега она ће и дипломирати. Боравак у Швајцарској донеће јој и познанство са Леом Јогихсом са којим ће се најпре зближити политички, а потом ће та повезаност прерасти у десетогодишњу емотивно љубавну блискост (још тада је жена знала да је за блискост потребна и некаква сродност ума и ту је предњачила)... Иако се ту можда брзоплето понадала да ће постати породична жена и мајка која рађа децу, а што видимо касније да неће бити тако. Таква врста надања за ову жену остаје неиспуњена. Склопиће потом једну врсту формалног брака са Немцем Гиставом Либеком 1898-е у Базелу, али ће се већ након 5 година од њега развести (ко би могао тако упорно активну и вишеструко способну Розу завести). Одмах након тога легално се пресељава у Берлин... 

Године 1894 једна је од саоснивача Социјалдемократске партије Пољске и Литваније. Од 1897 трајно је насељена у Немачкој... 

Време до првог одласка у затвор 1904-е проводи веома активно унутар политике за коју се определила, а уз то не посустаје ни од свих својих осталих активности, где се потврдила као публициста. Сва њена пријатељства тичу се социјалдемократских кругова, па тако пријатељи су јој Карл Каутски и његова жена Луиза, затим Август Бебел, Франц Меринг (пријатељство ипак треба да вежу и неке додирне склоности, то је и Роза на почетку 20-ог века знала)... 

Роза је у више наврата бирана за делегата на конгресима СПД-а, на којима је без треме  и страха изговарла сваку своју стамену реч. Ова жена, говорило се онда - поседује оштрину аналитичког разума, радикално размишљање и добру стратегију, а то је посве довољно да се стекне не само велико поштовање и дивљење, већ и да се навуче омраза непријатељске зависти и завера... Њен пријатељ Каутски рећи ће да је она мајстор не само изговорене речи, већ и речи исписане пером. Али они из непријатељског табора, са противничке клупе и супротстављене стране, осетиће жаоку из њених речи и доживеће то као подсмех и поругу, па ће се стога сматрати јако увређеним и повређеним... Мада сва та њена полемичка слова могу бити само до акција и реакција, на сву врсту непријатељства, којом је и сама била притиснута и којој је била изложена као јело на овалу...

Од талентоване студенткиње и доцента у Партијској школи СПД-а у Берлину те 1907-е, постаће убрзо икона читавог једног револуционарног покрета. У теорији дискутовало се тада највише на тему капитализма, па се ондашњи свет заупитао да ли ће све то на овом револуционарном путу нетрагом нестати претворено у праведнији вид друштвеног поретка као што је то обећавајући социјализам... Тако је истакнути теоретичар Едвард Бернштајн то порицао. Клацкалица је вагала између социјалних реформи са једне стране и револуције са друге стране, а где ће превагнути?... Тако имамо две струје унутар СПД-а... Роза са својим серијалом исписаних чланака 1898, стаје на страну револуционара и све време потврђује колико је против цепкања партије  и далекосежно сагледава последице тог и таквог страначког цепкања и цепидлачења... 

Према идолу покрета као што то беше и сам Карл Маркс заузела је критички став, па тако у свом делу из 1913 "Акумулација капитала" полазећи од Маркса, говори како се из капитализма рађа империјализам и како ће он неизбежно бити трусан са мноштвом насталих криза. Роза је у току тих и таквих криза очекивала велике промене које је подразумевала само револуција.

Њије скривала своје одушевљење руском револуцијом, а у часопису "Напред" излазиле су све њене анализе и извештаји као ударни чланци. Одлази у Варшаву скупа са Леом Јогихсом и на лицу места покреће издавање новина, усред свих тих борби. То ће их коштати хапшења, но после неколико месеци ослободиће их. 

Наредне године мирисале су на крваво распламсавање вихора Првог светског рата. И када је рекла позивајући Немце да не подижу оружје на раднике других народа, те 1914-е биће осуђена на годину дана затвора. Одслужила је казну до 1915-е. Због своје оштрине са којом је и даље критиковала без суђења је затворена опет 1916-е и за руску револуцију 1917-е сазнаје унутар затвора. Из Њеног постхумног дела "Руска револуција", види се са колико је оштрине нападала бољшевичку силу на челу са Лењином и одлучно је устала против свих облика терора - Роза која је револуцију ипак подржавала. Није било по њој спорно да се заведу некаква средства која подразумева једна политичка моћ против структура које се опет нису показале добрим и способним. И тако је говорила да треба знати шта прво отклонити, како би се прокрчио пут социјалистичкој привреди и  прогресу... 

Године 1917-е са Карлом Либкнехтом оснива Спартански савез.

И шта год би ова одлучна жена урадила и исписала, све се схватало као изливање великих демократских начела и тако је наставила да говори како слобода није само за повлашћени слој једне владе, нити за чланове њених партија, ма колико да су они многољудни и бројни. Слобода је по њој само она слобода која подразумева да тај неко ко жели бити слободан - слободан је ако и мисли другачије (да и мисли другачије). 

И она лепо примећује како и колико је јавни живот у државама са оивиченом и ограниченом слободом још више ограничен, спутан, осиромашен, шематски и јалов, јер он најпре кроз изопштење демократије затвара све оне изворе из којих треба захватати и црпети сва духовна богатства и прогрес. А многи на концу рекоше да су ово њене јако просветљене речи и далековидост, која јој се у много чему приписује, а чији ехо јечи скоро година 100...    

КОЛЕРА - први стихови и у 2018-ој...

Испод затамљеног огледала

снежно загушљиви одблесак светла,

а зрнца крвних судова

са јасним нестрпљењем израњају

из колеричног бунцања,

док посве случајно размештам

опустошене дрвене фигуре

са мирисом на устајалост

шаховске изгладнеле вреве...

Опет је ужитак неприсуства

поштено промишљен 

и душник дише 

у блаженом спокоју

само да би заспао неумитно

на избаченим жељама пре свитања...

Најзад, тај страх престаје да реже

ово испарење прикривене језе,

а онда свирепи покушај

да савладаш још једну строгост...

Купање у прашњавим крицима 

умноболника

у чудесно мучним покорама зноја

и прилично интензивног окршаја,

кад укрцавам још једну стварност

на пароброд 

под жутом заставом

без путника и терета

да испловим неопажено

оскрнављеним речним коритом

прогутаног бола...

Лоше скројена замисао

испарава 

тежином усклађене кривице,

а радост закопана и замотана

у огрубела сукна

више није незамисливо лагана...

Предосећам да су дрхтаји 

још увек исхитрени 

у забораву опроштајне

колеричне грозничавости

коју још само несмотрени

крштавају 

у име Оца и Сина и Духа Светога.

Још једно подне 

са лакоћом празни своја црева,

а смелост растаче кораке,

док провиђење 

више нема обавезу

да ослушне изненадни ропац

ове невероватне пометње...

"ЧАЈКОВСКИ" - ЖИВОТНА БИОГРАФИЈА КАО ПОТРЕС ЈЕДНОГ ЗВУКА...

Првом половином 19-ог века са снажним експлозијама, како на културном тако и на политичком фронту, долази и до првих детонација и на фронту музике, а што је доводило и водило пробуђености свести народне и националне, посебно код словенских народа. Тако оснивају се прве музичке школе, а музички фронт бива обогаћен новим музичким појавностима од стране Руса и Чеха, који до тада као да нису имали шта или кога да понуде фронтовима богатих еврпоских музичких наслеђених тековина...

Дакле, унутар прве половине 19-ог века дошло је до сазревања и започињања првих маршевих корака на пољу руског музичког фронта. Главни стуб и стожер за сав тај мукотрпни подвиг било је напредно руско грађанство, које је сву своју снагу и инспирацију тога доба изналазило у чему до у великим надахнућима буржоаске револуције, која се одиграла у Француској. Али, не само то. Они су се одушевљавали и свим романтичарским стремљењима и заносним идејама, а што јесте подразумевало ослобађајући излазак испод јарма свих доминантних и снажних уплива и утицаја, који су долазили са разних западно еврпоских страна. Ово је тренутак када долазе управо они композитори и она велика имена који ће сво своје велико надахнуће, као и искре инспиративне, пронаћи у самој сржи и традицији свога сопственога народа, а за то добро ће им доћи свака народна песма, народна игра, народни живот са свим обредима, ритуалима и обичајима. И то ће бити посебан шмек и посебна обојеност свега онога што из тога произилази и што ће изнићи нешто касније...

Први од композитора на руску сцену ступа Михаил Ивановић ГЛИНКА (1804-1857), а који ће с пуним правом понети епитет "отац руске музике". Он је неко ко је још у раном детињству спознао народне песме и игре, а занос који је у томе открио понео је као најлепши залог кроз читав свој живот, од само 53 године. Он је путовао изван граница своје земље и тако дошао у контак и са некаквим другачијим традицијама које су познате као музика западне Европе, па ипак то није успело да  промени његове погледе, које је искристалисао према уметности свога народа. Он је аутор прве руске националне опере "Иван Сусањин" и тако показао на сцени искреност и једноставност људи из свога народа, који каже: "Моја зоро ти ћеш доћи обасјат овај свет, а ја кад мине ноћ за дом свој морам умрет". Он је аутор још једне опере "Руслан и Људмила" и још неколико оркестарских композија, које су за тему имале фолклор руског народа. Аутор је и великог броја соло песама...

Након Глинке на сцену ступа велика "ПЕТОРИЦА". Они се ослањају на Глинкине идеје. Ову групу називају још и "МОЋНА ГОМИЛИЦА". Оснивач и идејни творац био је Милиј Балкирев, затим још и : Цезар Кјуј (један од заборављених композитора), Александар Бородин, Модест Петрович Мусоргски и Николај Римски Корсаков...

БОРОДИН (1833-1887) читав свој живот од само 54 године дужине, живи растрзан између науке и уметности. По вокацији био је хемичар, где постиже запажене успехе и остварења. Пошто није успевао да се одрекне музике и као композитор постиже већи углед. Писао није превише, јер је за такву врсту уметничког рада имао посве мало времена, па ипак нека од његових музичких дела убрајају се међу врхунске. Аутор је опере "Кнез Игор", које је посвећено Глинки, а које почива на распеваној мелодији: "О дајте, дајте ми слободу, срамоту своју опрат знаћу ја". Од инструменталних радова посебно се издвајају "Друга симфонија", "У степама централне Азије" и "Гудачки квартет број 2"...

МУСОРГСКИ (1839-1881) од читаве групе којој је припадао сматра се најгенијалнијим и веома изузетним, а живео је само 42 године. Као младић одабира официрски позив, па стога није боље изучио сву неопходну композиторску технику. Шта више то му није засметало да испише епохалне музичке ствари и ремек-дело оперу "Борис Годунов", ту где је он искочио из романтичарских шаблона и на реалистичан начин показао који су то нови домети музике у Русији. За свој садржај позајмио је мотиве из Пушкинове драме, а главни јунак јесте цар и властодржац Борис, који стоји насупрот намученог руског живља. Дело обилује богатством изражајних средстава, као и разноврсношћу рецитатива и снажних хоровоа, кроз које проговара глас руског народа: "Сунцу сјајному слава, слава, слава, слава!". Аутор је још две опере "Хованшчину" и "Сорочински сајам", који је остао недовршен. Од инструметала важнан је циклус од 10 композиција за клавир "Слике с изложбе". Од соло песама истичу се "Дечја соба", "Без сунца" и "Песме и плесови смрти"...

КОРСАКОВ (1844-1908) још један од официра међу композиторима (најдуговечнији поживео чак 64 године), који је службовао у морнарици, па тако кроз сва та пропутовања спознао далеке стране и крајеве. На њега посебно море и природа оцртавају свој снажни печат и то је пробудило његов песнички дух. Привлачиле су га легенде и народне песме, где је изналазио надахнуће за своју бујну машту и фантазију. Озбиљно је студирао и музику, док то није био случај код Мусоргског, па се тако добро показао истакавши се и као диригент. Опробао се и као педагог и тако знање пренео на неколико руских потоњих композитора. Писао је дела и уџбенике из области музичке теорије "Основи оркестрације". Аутор је музичких дела високог нивоа, што га сврстава у веома плодне руске композиторе. Најзначајнији је на пољу опере, чија дела је градио по мотивима старих руских бајки и митова: "Сњегурочка", "Садко", "Прича о цару Салтану", "Златни петлић" итд... Изузетно је познавао оркестар и изражајне способности и моћи инструмената појединачно, а то се најбоље види у његовим композицијама за оркестар, као и оним инструменталним. Данас се изводи као балет његова "Шехерезада", једна од најпопуларнијих симфонијских свита. Писао је и камерна дела и многе соло песме...

Међутим, за буђење и процват руске музичке школе нису заслужни само припадници "Моћне гомилице" и њихови потоњи следбеници. Појављују се и многи други композитори ван ове групе, који су својим делима дали печат националног кода. Били су то они, који су узели за право да кажу и покажу како не треба кидати споне са наслеђем музичке традиције западне Европе, ни у којем погледу: ни у погледу форме, као ни у погледу изражајних средстава. И баш ту посебност и почасно место први узима и заузима, а ко други до један Петар Илич ЧАЈКОВСКИ (1840-1893), који ће бити и остати највећи руски композитор свих времена, неко чија ће појава, као и читав живот, као и сва његова музика, узбуркавати и свест и савест и сваки потоњи век... 

Шта је уствари учинио у музици,  а што је преокупација већег дела моје душе, бар данас, након што сам прочитала за две вечери, нешто као између две речи, биографију "Чајковски" од Берберове?... 

Наиме, он је у својим делима несливено ујединио и објединио велики дух народне музике из Русије са музичком традицијом западне Европе и тако учинио нешто посве своје и оригинално, а што је само још више разгранало засађено стабло музичке националне школе. Па, ипак он није употребљавао и узимао елементе из руске народне митологије и није се дао завести руским фолклором и није хтео баш толико да наглашава сав тај колорит на сцени и у оквиру оркестра, као што су то чинили и вредно следили припадници "Моћне гомилице"... 

А шта је тако жудно и страсно вукло једног Чајковског, јаче од најјачег магнетног поља? Њега је заправо занимало и тако усисавало у вртлоге највећих дубина (унутрашњих црних рупа) и ковитлало чак до космичких висина: разрешење и расплитање унутрашњих сукоба и конфликата. Занимао се свим превирањима и енигмама душевног и духовног живота и то је доносио и проносио кроз своју музику, једном огромном снагом уметничког генија, у чијем бићу је расло и заједно срасло све оно рушилачко и стваралачко као несливено и једно. Као исто парче истог крвавог меса... 

И са 25 година он постаје један од неколицине првих апсолвената на Конзерваторијуму у Петрограду. Био је и музички педагог. Показао се и као публициста, али и као онај који је вешт у прикупљању народних песама. Оно што је радио страсно и јако, а тако интензивно, јесте компоновање и сањарење, где је имао сав тај преко потребни порив да ствара  и доприноси што више. Живео је под посве необичним околностима, а можда пак и није тако, јер ако је све у оку посматрача зависи и кроз каква стакла на свет гледамо... 

Ако ослушнемо о чему ту све Берберова пише, и престаћемо да дишемо на моменте док ишчитавамо ред по ред... Оно што читамо између свака два исписана реда јесте то колико је он уствари растерећен од свих обавеза и необавеза, потпуно урањао само у једно: у писање и стварање, у некакво чудесно одрицање, дотле да је необјашњиво само на трен помислити бити мало Он... Било је то нешто неодољиво и снажно, никад лажно... 

У једној лепој епизди његовог живота упловиће богата племкиња (његова финансијска матрона), о коју се огрешио - Надежда фон Мек, а која је обожавала до идолатрије не само његову музику, већ и њега самога. Неколико година шаље му годишња средства за издражавање, нуди му своје виле и богата имања, своје куће и раскоши, нуди му неприкосновене тренутке мира и тишине, сву изолацију и ненарушени склад, нуди му моралну подршку и снагу, потпору, разумевање, топлину иако они скоро никада нису уприличи једно друго сусретом, контактом или погледом. Увек кад би га близу намамила поштовала је његову чудновату уздржаност, а он је потајно одлазио у врт да је посматра и да се диви ватромету који искричаво лепрша уз његову музику коју је она обожавала или је вирио кроз завесу док она изводи децу и пса у шетњу... Ни она није дуго схватила зашто он није успео да заволи ама баш ни једну једину жену!!!

Ничег ту није било између њих сем писама. Било је то пријатељство у коресподенцији, да би се то несрећно пријатељство, као и све саткано од несреће и недаће и лепршавих снова, надвило на крају и над њима самима. Она је изгубила сво своје богатсво, јер ју је упропастио најстарији син који је све спискао на жене и сам умро у нервном растројству оболевши од сифилиса. А тужна Надежда некада велика покровитељка и заштитница музичара и музике, запада у неопевану беду и подлеже лудилу. Чајковски је чуо за то, али на сву њену дарежљивост није послао за узврат ни једну једину рубљу, а он је тада имао толико новца и снова да купи кућу (никад је није купио, али је пред крај живота на неко време изнајмио). Престали су сви контакти и све речи (без којих он није умео напред), а неописиву доброту једне жене која је за њега као и за све била само ружна, однео је заборав, однела је пропаст, однела је смрт...

Иако није никад имао довољно самопоуздања у самога себе, иако је само плакао врло често не знајучи ни због чега, иако је имао разноразне хистеричне нападе, као и забрањена задовољства, пороке, сласти и страсти, на крају је побрао заслужно све ловорике, тако да је стекао незапамћену славу и углед и ван граница Русије. Некад с почетка несигуран као диригент, сада успева да снажно издиригује широм Европе, па чак и Америке тако отресито и снажно до задивљујућих висина... 

Он је заслужан што је одједном мање позната музика из Русије тако одједном постала популарна и важна скоро по читавом глобусу. 

Он је онај несрећник који се оженио на кратке стазе, не би ли сузбио лоше трачеве о свом приватном животу вечитог нежење (јер ако човек није ожењен онда је сигурно педер)... И пошто је увидео да је по природи посве различитији, бежи од женске љубави и спас види у самоубиству. И на сву срећу није се утопио те хладне вечери додирнувши безнађе најличније таме, већ се само смочио у хладну воду (попут грациозног лабуда умочио), да би рекао како је тада помагао рибарима, па се оклизнуо и упао у воду...

Нешто касније плаћа свој данак и као и његова мајка умире тешко болестан од колере, која је Русијом тада косила и многе животе односила. Умро је са 53 године у Петрограду, истом оном граду који га на почетку одбацио, да би га пригрлила Москва, а она кад се заситио свега и свих, света, опет спас налази тамо на почетку места своје одбачености у Петрограду... 

Од свега што је створио, најзначије јесу његове симфоније свих 6 (Четврта, Пета, Шеста - последња која се зове још и Програмска). Он је оснивач форме солистичког концерта у Русији, а такво дело јесте "Концерт за клавир и оркестар у б молу" и "Концерт за виолину и оркестар у д дуру". Написао је оркестарске композиције, као и камерне и соло песме. И на пољу опере постиже значај, иако беше оних који су оспоравали ту његову вредност, па чак и Госпођа фон Мек (иако ружна одлично је препознавала уплетеност и расплетеност музичких нити и ту му је пружала добру подршку и савет у право време на праву тему и на правом месту)...

Зар нисмо чули за све то, као што је "Евгеније Оњегин" и "Пиков дама". Пушкина кога није никад читао, а онда га открива и од њега се не одваја. А тек грациозност и свелепота његових чувених балета: "Лабудово језеро", "Трнова Ружица", "Крцкалица" - где је тако много фантазије... "Успавана лепотица", "Крцко Орашчић"... 

И није само он био од те чудне "феле" у Русији онога доба. Беше ту још неколико кнежева високога Романова рода. Чак 8 кнежева, но то се толерисало и праштало високом родству, док су неки нижег порекла за то одвођени у Сибир. Имао је много љубавника (иако беше на путу да спозна дражесну љубавну моћ жена). Заљубио се рекли би много у једну оперску диву ружну Дезире (Жељена), која га изневерила, и пошла за другог, баритона Падила (глупог, но веома лепог)... Он није бар међу женама наишао на јачину страсти којом је сам горео... Вероватно је то нашао код мушког рода...

Онда се оженио из каприца, па је то напустио у рекордно кратком року, а пре тога каже: "Од данашњег дана  озбиљно ћу се припремати да ступим у законит брачни савез с било ким". Бум, трас шта ту све није било. Једна музичарка почиње да га салеће својим писмима и страшћу, да би се после тешко отарашавао све њене подмуклости и нискости. И она је прва која креће да га уцењује Сибиром због његових другачијих интимних склоности...

Онда је осећао чудесност према Надежди фон Мек од 1877-е, тој богатој удовици, која је само 9 година старија до њега, али је ружна (много ружна што кажу сви, па каже и он). Па ипак, њој ће посветити Четврту симфонију, а како и не би кад је она њега задужила и то много унапред исплатила... Онда се освестила и престала да му буде новчана потпора и утеха...  

И то пријатељство на климавим ногама интереса, је пропало. Јесте он је трчкарао кажу биографи за дечацима од 13 лета, а били су му мили ту негде до 17 лета. Имао је он неко посве потресно биће, потресно детињство, живот и скро све. Прва љубав беше му потоњи песник Леља Апухтин, који је са света отишао пре њега и још многи. Био је то његов друг из школске клупе у узрасту од 13 година... Имао је много веза по Европи...  

Занимљиво је да је Чајковски зарвшио права и да се запослио као чиновник, а тамо је у нападима увек неког бес гужвао хартију и тај папир умео и да жваће и једе. Чајковски је јео папир у свом уреду... Но највећа страст од свега беше му позориште. Од чиновника до уметника ево чиме је поплочан тај пут славе... Почео је да сања о компоновању, чак толико да је ноћ мењао за дан и као да није спавао. Да ли је ико са оволико талента баш тако патио. И кад је почео да стиче новац никад га није имао и вазда у некаквом сиромаштву и вазда промашен и раскалашан и вазда да некога моли за противуслугу... Мученик живота или живот мученика?... 

Послушајмо његову музику. Можд он и не би тако застранио да га нису немилости пријатељске гурнуле у све то... А да прећутали смо да су их као децу у школи спопадали наставници и тако ћутљиви дечаци свашта су подносили и трпели док нису сконтали да им је можда мајка природа баш таква накарадна и да су рођени за погрешно записаним генима... Или прећутати да им је свештеник у школи бранио да слушају било шта друго ван духовне музике...  

Па, ипак ја се овом генију музике дивим и уопште се не гнушам на оно што је можда скарадно код њега. По последњој жељи све је оставио својој последњој и највећој љубави (баш је скарадно, али читаоче разуми једног Чајковског) - свом нећаку Бобу Давидову...

Чајковски се родио 25 априла 1840 (Берберова тврди 1838) у породици у којој су многа деца умирала. Склоност ка музици ипак наслеђује од мајке Александре Андрејевне, која је певала руске романсе, док се није оробила пословима мајке и домаћице... Дадиља Фани, коју ће Чајковски срести пред крај живота приметила је код дечака све необичне склоности, сву рањивост и сву ту преосећајност. Звали су га Пећа. Био је бистар и кротак. У кући се музиком тек заразио уз музички инструмент звани Оркестрина (који ће грамофон истиснути). Мајка јесте имала леп глас, али је и његов отац Иља свирао у младости флауту. Ипак музички гени нису зарђали... Ово дете је увек потресао звук. Умро је 25 октобра у Петрограду "без маске", дозивајући Надежду фон Мек, 1893...

Много је волео да слуша Моцарта. Веома рано суочио се са свом тежином досаде и самоће, као и са товаром који носи и доноси сав тај свет и сва та гужва, сав тај успех. Наметали су му многе љупкости у лицима разних и разноликих, но своје љупкости проналазио је у музици и компоновању посве сам. Потресао се и када је чуо "Српску фантазију" Корсакова и препознао је музичку талентованост код њега, но да оствари блискост са њим није могао...  

А оно најлепше што је по нотној хартији исписивао и  по чему се исказивао јесте музика и све његове музикалне исповести душе и духа, а која је поседовала снажну разорност на сва чула. И сам каже како изгледа када дође надахнуће: "Заборављаш све, постајеш скоро луд, све унутра трепери и пулсира, једва успеваш да набациш скице, једна мисао претиче другу... Неко позвони, уђе слуга, почне да откуцава сат и тиме подсети да се мора ићи неким послом... тешки су, неописиво тешки ти прекиди". Надежда фон Мек се одушевила када је чула његов "Српски марш". Нема онога ко није плакао уз његова дела и остварења, па чак и Толстој који је дошао у ваљенкама на једну од премијера. Са Надеждом никад није пристао да у писмима пређе на ти и вечито је остао на ви, а пријатељство је трајало негде до 1888... 

Антонина Ивановна (она његова сулуда законита жена) стално га је прогањала, жена са којом је склопио сулуди брак, а да није ни знао шта то подразумева и коју је непрестано нечим исплаћивао. Зар чуди што је стално бивао хистеричан. Фани га је још давно назвала "стакленим дечаком"... 

Нећаки Тањи Давидовој поможае да роди у Паризу ванбрачно дете, али да се исто из сиротишта поново усвоји и врати унутар њихове породице - код једног брата који није имао деце. Носио је бреме тајни оних које је много волео - породице. Онда га је потресла њена изненадна смрт... 

Имао је велику страст ка пићу и много је пио: вино, коњак, вотку... Мучио га је желудац често... Пушио је руске цигарете... Описују га као високог, лепо грађеног и згодног мушкраца... Од емајлираног сата најдражи поклон од Надежде фон Мек никад се није растајао, све док му једном исти није украден са астала... 

И посве сигурно, драги будући читаоци, Чајковски остаје музика неиспричана до конца и краја...

PRED NJENOM ČUDOTVORNOM IKONOM "UTOLI MOJE PEČALI"...

MOLITVA pred ikonom ODAGNAJ MOJU TUGU, ublaži moju tugu, ublaži žalosti moje, ublaži moje žalosti, glasi...

"Odagnaj bolesti mnogouzdišuće duše moje, utirući svaku suzu sa lica zemlje. Jer Ti ljudima bolesti odgoniš i GREŠNIMA žalosti potireš. Jer od Tebe svi imaju nadeždu i utvrđenje, PRESVETA MATI DJEVO, jer Ti imaš moć nepobedivu, od svih beda nas oslobodi da Te prizivam: Raduj se radosti naša. Izbavi nas od svakog zla i odagnaj našu tugu. Olakšaj VLADIČICE bolest, utišaj buru zlih napasti, PREČISTA, skini sa mene breme grehova mojih, PREBLAGA i odagnaj tugu moju, smirujući srce! AMIN"...

Pred ovom Njenom čudotvornom ikonom moli se u svakoj muci, bolesti i žalosti, kod raznih bolesti i patnji, u slučaju paralize... Slavi se, praznuje i poštuje 7 februara (25 januara po starom kalendaru)... Ova velika svetinja nalazi se u moskovskom hramu Sv. Oca Nikolaja i Nju su u Rusiju doneli Kozaci u 17 veku u periodu vladavine cara Mihaila Fjodoroviča, koji je vladao od 1613 do 1645-e... I od tada se ova ikona nalazi u crkvi Sv. Nikole na Pupišima u Sadovnicima... 

Pored ove čudotvorne ikone u istom hramu su se čuvali i svi zapisi i svedočanstva o mnoštvu Božjih čudesa koja su se zahvaljujući njoj dogodila, a koje je 1771-e godine požar uništio... 

Ostalo je samo usmeno predanje, o istorijatu čudotvorne ikone ove, kao i sva blagodarna sećanja na jednu čudnovatu pojavu isceljenja koja se dogodila drugom polovinom 17-og veka, kada je ikona i otkrivena. 

Ta priča kazuje kako je jedna žena velikog porekla, živeći nedaleko od Moskve jedan dugačak period bila prikovana za bolesničku postelju i mučila se trpeći patnje usled nekakve teške bolesti. Ondašnji lekari izgubili su svu nadu u njeno izlečenje i ozdravljenje, pa je nesrećna žena imala samo jedno: da iščekuje svoj kobni smrtni sat... 

Pošto svi napuste svakoga, a Gospod Bog nikad i nikoga, bio je ovo idealan momenat da se projavi i prokaže još jedno veliko Božje proviđenje i sva milosrdnost Hrista Boga - čudo. Žena je u snu ugledala ikonu Majke Božje Presvete Bogorodice, a odmah sa tim začuo se i glas koji joj je rekao: "Zahtevaj da te odvedu u Moskvu, na Pupiševo, u hram Sv. Nikole gde stoji ikona Majke Božje sa natpisom - "Ublaži moje žalosti", a ako se budeš molila ispred te ikone zadobićeš dar isceljenja i ozdravljenja". 

Sa najvećom mogućom dubinom jedne ljudske vere u pravoslavnog Boga Oca, Sina I Duha Svetoga, žena krete na taj mukotrpan put i nađe rečeni joj hram. Dok je pregledala i zagledala crkvu, nikako da pronađe i ikonu, o kojoj joj je otkriveno i ispričano u snu. Onda je dozvala sveštenika i sve mu ispričala, za svo to svoje snoviđenje i zatražila je savet. U tom času svešetnik naredi parohijanima da sa zvonika donesu sve moguće ikone Presvete Bogorodice. 

Donete su tako mnoge stare i prašnjave ikone, pa ipak među njima nađoše baš tu sa natpisom "Ublaži moje žalosti". Kada je žena ugledala tu ikonu, uzviknula je: "Ona! Ona! Ona!"... 

Dalje ovo kazivanje kaže da ova žena koja dugo nije mogla da pomeri ruku, na opšte iznenađenje svih prisutnih uspeva da se prekrsti pred ikonom i da stane na svoje noge bez ičije pomoći, a zatim i da priđe ikoni. Vratila se kući potpuno isceljena i zdrava. Ovo ozdravljenje dogodilo se 7 februara (25 januara po starom kalendaru) i zbog svega ovoga ustanovljen je praznik ove čudotvorne ikone Majke Božje. 

Kopije ove ikone razasute su po mnogim moskovskim hramovima, kao i širom drugih zemalja i gradova sveta...

"RADUJ SE, RADOSTI NAŠA, OD SVAKOG ZLA NAS IZBAVI I ŽALOSTI NAŠE UBLAŽI"... Amin!

НА ДОХВАТ ЗУБА...

Живот који смо у међувремену

искапили, беше ли умишљен и

тешко променљив, без додирне

тачке ослонца међунама или је

ужас тек почетак ојачаног

страха кад без напора

покушавам да дишем и није

ли вредно писања, кад одсутност

среће није у стању захтевног

тражења, а оно што препознамо

као тачно да више није и

као да је некакав одраз

неизвесног дошао са мирисом

зиме, помислим - препуштање је

НА ДОХВАТ ЗУБА, а појавиће се

и присност као фијук мача

и тек кад озбиљно заболи

знам рећи ће: "То је шала!",

наравно знам - још од Постања

као неправилност временског

тока и нису ли прејака

самоће промрзла осећања моја...

6 новембар 2017

ШИПКА ВАНИЛЕ...

Ћутање у смирај ноћи

донесе ми мирис шипке ваниле

док прелиставам присећања

и тако журим непомично

у тој непрекидној намери

да бар мало искосим рамове

који тако праволинијски висе

над прозрачним сводом

по диктату твоје воље...

Ћутање које траје без одзива

у дану монотоних октобарских киша

и способност збијених енергија душе

у опуштености до гуше

које би неми посматрачи избрусили

воденим папиром, као бег у

монолитно пространство и

не слутећи наше неписмено

пијанство, што тако наметљиво

подрива сваку мисао, реч сваку...

Ћутање наспрам хладноће  твојих

равнодушних говора, отрже се

ко псето с ланца, о јесењем

труљењу, па то као да није

довољно и не ублажи зимску

пасивност, која нас замрзава

до озеблости сваког погледа

или је покушај у бесконачно...

Ћутање где смо похранили чежње и снове

као бритко опустошење са мноштвом

ожиљака и рана, по чијој пучини

бескрајности сад отужно зажуборе

виолине, непробојним шумом туге

са твог каменог срца...

24 октобар 2017

КЊИГОХОЛИЧАР...

Прочитах у једном даху, дану

у раним јутарњим

или у касним вечерњим сатима

како ме све то одушевљено омами

или ошамари

разбуди или тек расани

тај вечити процес да увек желимо

писати боље

под окриљем стваралачких ноћи

и освита плавих обриса...

Испишем тако своје прве скрите строфе

које читати треба безгласно

саме у себи, саме по себи...

Нешто ме похранило, ранило

да не назирем испливавање

на површински слој

некаквог описивања

ишчитаног, прочитаног...

Исписујем у свеске бележнице боли

стварам у тишини своје скровитости...

Заветно Слово

као да хоћу подвући неком цртом,

па таман и испрекиданом...

То је одржавање присећања

у мом пуком преживљавању

нешто као поетично освежавање

вечито поробљеног Ума...

23 октобар 2017

САМОНИКЛИЦА...

У земљи жутих октобарских киша

жудња страшћу бола, опече као

испрекиданом одсутношћу,

кад више није исто

што и поклоњена присутност...

Хваљен је сваки Дар почетку времена

кад узалудан је траг и крај урока,

а мелодије као да су рођене

мојим доласком у мучну уметност

пстављених питања...

Суштина ту где је плодно семе

биљке САМОНИКЛИЦЕ једнако

чежњивом срцу и оштроумност

његова исто је што и

пронићи у срж сна самоће...

Опет чујем како крваво црвена ружа

из самониклог семена израста

као плодно семе кише, ту где је

зденац усахле Љубави исто што и

спајање ужабокречених капљица...

Нестала је водиља до испуњења, кроз

утољавање вечите глади, кроз пар

гутљаја истих боли, што и загрљај

ти прочитах са завезаних усана

Твојих...

23 октобар 2017