И јутрос, исто као и јуче кроз застрте прозоре, намирисала сам Сунце... Поранило пролеће... А зима као да ове зиме остаде без свести... Можда нас изненади још која пахуља бела... Март - месец, а за 19 дана званични почетак пролећа... Дивна пролећна осећања изрониће на површину и Сунцу ће се загледати у очи... Застајем пред лепотом свих тих утисака...
Полагано ћу говорити о свему томе... Јуче сам отворила трећу сезону свог малог личног бициклизма... Ситне појединости живот значе... Очекујем што више Сунца... Напуштам полемичке и ироничне окршаје... Од сада се опијам природом... Весело је срце моје... Фотоапарат је уз мене, па ако шта искрсне да се забележи... Причу о реци која тече прескачем, њен посао и јесте да мирно тече...
Склопљене мисли истерах на улицу... Ухватим се тек случајно за косу... На почетку мисао слабашна као перце... Потом оживи и постане јака к`о стена... Одричем се читања... Возим и ћутим... Мислим... Неки нови човек рођен у мени... Задовољан... Није се узалуд родио... Храбар... Пишем отприлике до прилике... Вешто препричавам мисли своје... Својих мисли јасно се сећам...
Из мог лупетања испадне ли штогод добро???... Можда мислите да лупеж не треба да проговори... У почетку мало збуњена, моја мисао није крива... Предосећам још снежних пахуља... Рекло би се да вешто погађам... Ништавило пршти од неочекиване логичности... Сунчана осећања пред којима се клањам благонаклоно... Све моје мисли записане, за тренутак остављам по старни... Нећу да говорим...
Нема коментара:
Постави коментар