Још јутрос по првом јутарњем сунцу, знала сам да дан мора бити нечим лепим и нарочито посебним обележен... И беше тако... Осећала сам свим срцем да је данас баш тај данас, када се све покреће...
То да нам је данас стигло пролеће, отресем пред безбожним судијом, па скупим силну мисао горопадне невиности, уздржана да не изговорим реч са жаром... Овако сам почела писати нешто после ручка... Но ту се и стало...
Зазвонио је телефон... Уговорена је прва вожња бициклом... Точак се покренуо... На столу је остала тек скувана нес кафа... Но, кад сам се вратила пријало ми је уз ово писање да је испијем хладну...
Батерије сам полагано почела да пуним и да обнављам заспале снаге у себи... Има се кондиције и може се педлати... Све је радосно и крепко у мени... И сутра ће ако време допусти бити исто, ако не за нијансу и боље... Јер, точак се покренуо...
Нема коментара:
Постави коментар