.JPG)
Испод делимично ведрог неба,
без речи усклађена и мудра, ту
где стаје време, нека нова реч
тако крене и зачепрка стене...
Зелена трава наоколо табане
тек ми загребуцка, као завршни
чин, а светла зрака Сунца негде
мисли, не баш тешке покрене...
Врло добар почетак да се крене,
лукаво и безизлазно на време,
тамо где ничег нема осим мене
и те неумитно стечене стене...
Нема коментара:
Постави коментар