КАМЕНЕ ПРЕЗЛЕ...

Крајолик неухватљив, неразумљиво протиче у лудилу снаге неке... Неопрана мисао споро се креће... У марту песма птица изјутра прекида сан... Оживеле речи у говору сићушних кљунова... И као да чудесно продиру у немогуће... Разговетна песма језиком птица невидљиво ко да плете шал судбине...

Реч потопљена у неки чудан цвет... Ојачала мелодија те песме из сећања полагано све брише... Речном долином без гласа кроз шуме свилене, извирио паперјасти облачић... Мутна је вода моје реке... Испод моста синоћ је киша лила... Зора исписује свој код у свитање бело... Одзив неминовне ноћи, паде у заборав... Застанем, а да ми мисао неким случајем не превагне... 

Дан отвара карте своје... Ту су врло честе варке... На фотографијама пробуђено светло... Ниче изнад отвореног неба, мирно неко доба... Испред тог привида, из дланова појим крилате птице... Са брда креће лавина камених презли... На ливади преко реда тече мутна река... Зраком Сунца исцртавам неке обрисе меке... Пратим тихе кораке... Људи одлазе на посао...