СЛУШАМ РЕКУ...

Слушам реку... Дан срдачан... Живахан... Кроз мали отвор зграбим тренутак... Искре кроз ваздух лете... Моја кафа пуши се на асталу... На пријатни сноп светла, занимљиво одбројавам минуте... Јутро протекло добро... Стари бирићет око набујале реке... Киша се шуња... Не знам њен почетак... У мом џепу не станује песма... Тише све више... О, како сам слепа... Пустим шуму да шуми... На ливади љубичица цвета... Камени зид украсила жута јагорчевина... 

Те лепе уши, чују све слабије... Кишни плавичасти облаци... Нека кап окваси и овај дан... Уморни зрак Сунца кроз облак хватам на решетку... И дан се неприметно продужио... Умакле су и сенке... Мир времена на овај дан чека... Данас седим над реком... Омиљени хоби у зло доба... Јутрос је падала киша... Мирише покисла трава... Видим доскочице као нешто на дну људске душе... Захвалност није увреда... И једном кад крене, могло би терати до јутра... Ал, треба стати... Ево, баш сада...