КРОЗ ПРОМУКЛЕ ШУМЕ...

 

Кроз промукле шуме наших успомена, ко непомична сенка у бледом одсјају, стоји и ћути једна стена, без траве и растиња... На једва осунчаном дану, испод прошараног свода, замрла од нестрпљења, окомита, хладна и горда... 

 

Њене су ивице оштре и ту не сме нико да седне... У мртвој полутами, она песника сањалицу, бојажљиво уме да заведе... Тихо са промрзле гране, по стени свело лишће у јецају падне...  Песник ту зури и стане...

 

У те ноћне сате, осузе је чаробне беличасте магле... Замирише стена, мокра и модра, изнад захуктале реке... Чудном неком тугом, ослушкује крик дивљих птица... Без говора и смеха, неосетно тоне у сету, у тај смирај нестрпљивог дана...

 

Јасно и без капи кише, неутешна стена свако вече, кроз песму моју забриди и потече... Окупам је ко звездану тајну у тим висинама расцветалих сунцокрета... Ветром се замирише и сачека да камену замку, над равницом простре...

 

Безгласном лепотом своје камене хаљине, намамиће јастреба или орла... У свом каменом кршу, сачуваће честице каменог праха и окруњене прашине... А тек при пуном месечевом сјају, у том велелепном трену, огрнуће своју блиставу сену... Па онако мршава и горда, затрепериће у сваком упртом погледу, у даљину...