КРУПНЕ ГРЕШКЕ...

Крупне несмотрене грешке, као нешто неодређено и свето, у незахвалном положају, колико-толико завршене  и замршене, а ја се слажем са тиме и саопштавам то, да се чује што даље... Срећа би почела тиме, да се и непокајани разбојник помилује... Била сам збуњена, треба ли то да поменем???... Сада живим искрено као мало дете, без озбиљније мане...

На застртом ћилиму са десне стране, пиље ми у лице, шарени мотиви и природне боје... Викнем да се не чује... Чекам да одлуку погазим своју... Тада ће скочити из кухињског нереда, питања и кратки одломци, а највеће изненађење биће - лоши момци... Псовком дрекнух што јаче могу... Грубљи начин да докучим своју слободу... Дочекати вече, без непрестане бојазни, у одушевљењу и без лажи... Остаћу смело да не верујем више, без помисли на сутра...

Светлост да тражим, ја више нећу... Полажем наду у јасле мрака и онда станем без облачне наде, да не осуђујем неке поступке своје... Осетићу ужас без страха, одједном и то неколико пута... У мени као да кључа загрејано млеко... Мрмљам да више ништа не примећујем, а ипак знам да поскочим и побегнем... Не сећам се тог одвратног бунила, једном засвагда свог малог безумља, што је прошло равно овуда, без сваке милостиње и страха... 

Нисам одмакла још од почетка, иако објашњавам опрезно, у полетном наступу, да је простирка од ћилима, тако разнобојно саткана и шарена... Чула сам ономад, наравно у поверењу, али се нисам уплашила да наслоним врат на камену црвену стену и целивам је као икону свету... Нисам особењак, али бих да променим тему, рођену у ухођењу, а најважније би било да кажем, да моја људскост не зна за границе...

Завршићу причу о ћилиму, онако тек да схавтим, један корак ближе јави, да је осунчан дан раван буђењу најчудеснијег лепог осећања... Уместо приче о уресалој лијески, повикаћу са уживањем, о јучерашњој сверадости, о преокрету изнова, пробуђеном великом пролећу, у хаљини од зеленог прућа... Спокојно, као на некој исповести, врло вешто, просућу сакупљено весеље као продорни талас, на моје велико изненађење, у здрав смирај мартовског дана...

Моја крајност одлетеће под облаке као привиђење, искрена према себи, а ћутљива према теби, са занесеном отуђеном вером... Удаљена од светлости, почеће да воли мрак и дивљину, заслужну за нову пробуђену срећу... По први пут у животу, завршиће започету слику, замишљеног осмеха, негде у мислима, без способности да мрзи противника... Хиљаду дана  и ноћи, са могућношћу да схвати рај на земљи, заволеће збрку, са одоцнелом љутњом, желећи да каже све ово у одушевљењу...

Допусти да изиграм твоје поверење, па кренимо жустро на игранку... Ући ћемо на споредни улаз лево, иза гвоздене завесе, ћутке и лепо... Бићемо од радости изван себе... Попустимо мало машти на вољу... Срећа заблиста сваког дана рођена изнова... Одавно нисам могла претпоставити да је магла  у мени рођена у свега неколико немих тренутака... Морам да пишем, а јуче нисам и одмах ћу дужином овог текста, да надокнадим све пропуштено и прокоцкано...

Лепо је писати глупо и баш овако, у тренутку без чврсте идеје, у необичној радозналости, добро се носим са изазовом писања до краја... Озбиљна нисам и промрмљам да нешто покренем, онако без похвале, кажем стиснуте гуше, док гутам скуване кнедле... Умем бити нитков, пијан од вина, што има своје песме и успомене, сасвим наивне и догореле као воштане свеће... Искрено желим да шапат начиним са добрим нагласком... Један према нула у моју корист данас...

Сматрам потребним све замисли ове, а ви се смејете мојој глупости, но ја се ограђујем без икаквог гађења према вашем свету... Сећам се досаде давне, оштро ме погледала у очи, елегантна и сељачки гологлава, аљкава и горда... Без воље и какартера, пљунух на сва та очекивања, без заштите и спаса, а по изгледу задрхтах од ужаса... Корачам дирнута у срце, што брже могу, из дана у дан, претварајући досаду у несвакидашњи земаљски рај...