КАРАНФИЛ...

 О чему могу да пишем, кад од те неке чудне хране (бљутаве и неукусне) не умем честито ни да дишем... И где да нађем снаге и да окрећем педале... Од кромпира и пасуља се много и не порасте... Да ми није музике, помислила бих да су ме престигле и прве пролећне ласте... Можда кад све избацим на папир, ма сигурно ће ми бити лакше до даске... Како све одједаред досади човеку, а човек као да нема права (ма пре ће бити не уме) да се много чега ослободи... Па човек се тако доживотно зароби у име нечега, а не зна ни он сам - чега... Да, то је лудост па не сме ни да се помисли, а камоли напише или изговори... Сетим се тако доба кад се нисам тако хранила - о као ми је било лепо... И што сам тако у све упала и пропала... Шта сам на крају постала???... Ма, нигде нисам опстала... Опет сам она стара постала... А да ли сам у нечему изостала???... Ја сам каранфил постала...