Кад се бескрај замрси у грање, тешко кроз њега може да продре зрак Сунца... Управо је такво ветровито и прохладно јутро освануло... Још у мени титраји тог неког необичног сна... Била су то два сна... Нешто као небо и земља...
Из сна ме пренуо зрак Сунца и ветар што је шибао гране... И јава беше чудна попут сна... Две необичне слике... Кроз облачно небо однекуд се јавио тај зрак Сунца, а онда громогласан ветар, нешто као олуја... Одмах сам се почела присећати свих тих сањанин слика и скица...
Опет нека вода (личило је на језеро, а можда то беше и море), али за разлику од претходних снова - ова вода је била чиста и тиркизна... Има ту још детаља и необичности, а са јаве гледано и нелогичности... Пустим снове они прођоше, па прионем да ослушкујем јаву, она од јутрос полако почиње о данима будићим да проговара...
Снови беху пријатно лепи, но јава ме обично шчепа онако ко гром из ведра неба... Ничег ту осим неког ходања и тражења није било... Кривине и пут неки дугачак... Неке детаље прећуткујем, а знам о чему је реч била... Врло мала доза страха и смех неких непозантих људи... То се појавило негде пред крај сна...
Све измешано, преплетено, заплетено и са трунком неке мистике (непознат манастир и мошти којима се поклањам и које целивам са другим људима)... То често сањам (непознате манастире и иконе које никада нисам видела)... Биле су ту и речи неке молитве... Била сам на путу и потрази за другим неким манастиром, али до њега у сну нисам дошла...
Но, сан ко сан... Ја гледам и ослушкујем јаву...
Нема коментара:
Постави коментар