ЖРТВЕНИК...

У пламену љубичастом и отменом

заседају осунчани дани,

а њихова бестидност

за коју нико жив не мари

ослепела је од смирења

док низ ране моје

теку крвави узвици и повици

лепе се страшне пљувачке

по прамену преостале душе ове

као последњи титрај

којим иступам

са украшеног жртвеника

хоћу да се винем бар до крова

највише куле Вавилона

и охладнело посматрати све са стране

простор неуспеха

прекрштен је под мојим ходом,

а онда нека тишина исприча

ехо непоновљивог бездана

нека прикрије рањивост

ми са чела,

јер на концу бронзаног века

препуштам Небу одмазду

и ту свечану освете победу...