ДАНИЦА СЕ РОДИ У СРЦИМА НАШИМ...

Месец август полако с`лази и све ближе јесењим путањама гази... Километара 2188... До сада 79 посета до Перу..а... До почетка јесени свега 29 дана... Одбројавање лету... Преображење Господње прође... Свежа јутра и још свежије ноћи... Преобразила се и гора и вода, још да хоће и људи...

Осетно, полако и приметно, скратио се и дан... Сунце доста раније већ за брег и брда зађе...  Месец август почео пуним месецом – уштапом... Исто тако ће се и завршити 31-ог августа, када по други пут у истом месецу имамо појаву пуног Месеца... Дивне месечеве мене... Једино их у овом месецу августу и ове године 2012-е има укупно 5... Уобичајено је да их има свега 4... Но, деси се да их има и 3, у најкраћем месецу фебруару...

Сетим се како до скора бисмо утврђени у измишљеним бајкама... Утврђени у беспрекорно чистим лажима... Како криво мислисмо и к`о да свашта смислисмо... И даље мислимо криво, опрости нам Господе...

Непрегледно пространство иза мене мирише на трешњу и бадеме... Испред мене сан у коме ме запљускују побеснеле модре воде и набацују немилице свуда око мене - шљунак, речно блато и муљ... Важно је напоменути да сам стајала непомична к`о стена и да ме водене бујице нису ни поквасиле... Остала сам изван свега тога, иако у исти мах усред свега тога...

Кад` сањам мутне воде, обично ми се слоши и све у мени клоне... Пецкање у грлу стеже, а синуси много боле... Од бола засузе очи на сузе одувек навикнуте... Малаксање... Синдром звани ''први септембар'', од кога болујем већ једно 7 година уназад и тако се разболим из чистог мира... У сред спрженог дана, заливам ждрело чајем од менте, у који доливам кап по кап раствореног прополиса... Нападнуте су и преосетљиве бронхије, а тај бол и пецкање у бронхијама итекако уме да уједа и боли...

У овом месецу се још нешто покварило - баталило... Мој фотоапарат...

Јутрос сам сањала да певам... Кажу да ни то није добро... Боље је сањати – кукњаву и плач... Но, код мене и на сну и на јави, све бива контра... Можда...

Светла искра никако или већ некако, у тами кроз таму и из таме као из ничега, у светлост светлу, хоће или мора или треба, да већ кол`ко сутра светли и засветли... Дан светли да осване и сване... Светла зорњача срце грешно светлошћу да просветли и осветли...

Зато нека к`о олимпијско злато засија и светли, јер ДАНИЦА СЕ РОДИ У СРЦИМА НАШИМ...

КРОЗ МАНАСТИРА 5...

На најлепши дан – недељу свету, 12-ог августа 2012-ог лета Господњег (12. 08. 2012), дође тренутак да се опет ко некад пре - у поклоничке походе дивним светињама православља пође... Добре старе обичаје не треба мењати...

 У овај благословен дан, који ће се памтити и од чијег ће се сећања у наредне дане наше срце бодрити и крепити, а који ће се радосницама нашим неку годину касније - препричавати ... Дан у који прослављамо Преподобну мати Ангелину српску и проналазак часних моштију Светог Владислава краља српског, уз молитвени псалмопој: ''Све што дише нека хвали Господа''... Све што пише нека хвали Господа...

Тако пођосмо у ране јутарње сате из вароши бајне, пред сами освит новојављене зоре беле у 4 сата и 45 минута... Траса стара позната... Преко Таре и Златибора, преко Нове Вароше, дођосмо пред капију белог манастира Милешеве у 7 сати... Чекамо литургију која ће почети у 8 сати и 30 минута... Поклањамо се моштима Новопросијавшег светитеља Нестора игумана милешевске обитељи, кога почетком 40-их година, партизани убише на правди Бога... Након литургије чита свештеник над нашим главама грешним, молитву за здравље, на гробу Светога Саве... У нашим срцама као река тече псалмопојање унутрашње, нечујно и слатко: ''Слушај молитву моју, јер се понизих веома''...

У 10 сати напуштамо манастир Милешеву и опет се враћамо у Нову Варош... Окрећемо новом трасом... Треба прећи Сјеницу и Дугу Пољану... Очи наше нису у стању да сагледају непрегледне пештерске висове... Доручак на трави и прва јутарња кафа са погледом преко у даљине недогледне... Наша земља коју први пут покушавамо упознати кроз пропутовање пределима овога краја... Лутам уназад свим тим даљинама што зађоше у векове минуле и прошле...  Ходићемо и већ ходимо путевима Рашке и Раса, осунчаним долинама краљева и краљица српских – од светородне лозе Немањића славних...

Око 13 сати стижемо у манастир Сопоћане – задужбину Светог краља Уроша Првог – Драгутиновог и Милутиновог оца, где се поклањамо моштима Светог краља Уроша и моштима Светих Врача и Бесребрника Козме и Дамњана, над чијим моштима је очитана и молитва за здрваље и свако исцељење, наших душа и телеса наших... Шољица кафе и чаша бистре воде – леп гест хришћанског гостољубља и православне пажње... Благодарни Богу на окрепљењу и освежењу... Леп утисак понећемо у срцима са тог извора бистре воде живе, док наша срца псалмопоје: ''Нека је Име Господње благословено од сада и до века''...

Поклонички пут даље нас води и одводи ка Новом Пазару, где посећујемо манастир Ђурђеве Ступове - Свето и Богомизабрано место на коме је првобитно почивало Свето тело Светог краља нашег Драгутина у монаштву нареченог Светог Теоктиста... И не само то... Ово јесте задужбина света коју је сазидао Драгутинов прадеда Стефан Немања, а коју је доцније Драгутин обновио... Почивао је под каменом плочом овде све до 1597-е године... 

Пут нас даље води и доводи пред двери манастира Градац, задужбину Свете краљице Јелене Анжујске – Драгутинове и Милутинове мајке... Сетим се одмах како је те 1996-е баш из ове свете обитељи стигла Света рука Светог краља Теоктиста у наш манастир Рачу украј Дрине, која је до наше Раче стигла управо заслугом старца Јулијана који од 2001-е године у покоју почива, на монашком гробљу градачке свете обитељи... Прислужише 3 поклоника 3 воштанице мале на гробу старца Јулијана уз молитвене заупокојене речи, тихе и гласно неизговорене...

Најупечатљивији утисак на моју душу, а што не могу тврдити за остале 3 душе мојих сапутника и сапоклоника, оставио је управо манастир Градац... Срце моје псалмопоје онако нечујно за своју душу: ''Жедна је душа моја за Богом Живим; кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем? Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој? Тога се сетих и излих на се душу своју; јер ћу проћи кроз место шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповедања одјека празнујућег''... 

Полагано и полако као да затварамо никад незатворени духовни и поклонички круг... Као пети у низу – посећујемо манастир Студеницу, који изнова покушавам да сагледам у свој својој свелепоти после 19 година... Поклањам се светим ћивотима (Света Мајка Анастасија и Свети Симон монах)  и сакрофазима... Молитвени поклич онај нечујан и у срцу саздан, када срце само једно и увек исто на свим светим местима изговара и само каже – Помилуј ме грешну!... Буди милостив мени грешној!... Спаси и помилуј мене грешну!... Баш у време почетка вечерње молитве на коју је позивао звук клепала, морало се кренути даље – било је тешко остати бар мало, јер воље и жеље поклоника јесу и беху  различите...

Након пређених 517 километара (морам се похвалити све сам возила ја – строго држећи прописана брзинска ограничења), у бајну варош стижемо у 21 сат и 40 минута... Из Студенице одабрали смо при повратку кући пут, који води преко Ивањице, Прилика, Ариља и Пожеге, стога што је пут доста краћи од оног пута који води преко Краљева и Чачка... Препоручујем баш те мале незнатне путеве и путељке, јер тако се упознаје и сагледава наша отаџбина најмилија...

Било је још путоказа за манастире неке (Придворицу и Клисуру), али Боже здравља и то ћемо сигурно обићи једног лепог благословеног дана... Остала је још једна неостварена жеља... Требало је посетити и манастир Црну Реку и заискати молитвено заступништво пред моштима Светог Петра Коришког... Но, воље и жеље сабраних у име Божије, опет беху различите...

Све у свему – дан какав се само пожелети може... Дан када се душа под небеса вазноси... Дан када се и најболније срце весели и радује уз псалмопојање: ''Храбрите се, и нека се укрепљује срце ваше, сви који се уздате у Господа''...

Алилуја!... Алилуја!... Алилуја!...

        

КАД УГАСИШ...

Кад угасиш у својој души бедној светло, да ли бар тада спознати можеш, да ли знаш, да ли умеш и да ли хоћеш да видиш сво то црнило и тај вечити мрак, што те вековима гони и ломи, у свакој проклетој ноћи, а да то није она изнуђена ноћ у којој свима наивно пожелиш од срца најлепшу многућу лаку, мирну и добру – како се то лепо каже – ЛАКУ НОЋ...

Кад проспеш из своје подеране душе по каменој плочи неважеће и безвредне ситне новчиће к`о превртљиве туђе речи, а да то нису устајале сузе или капљице кише, да ли ћеш чути како безвезе звече и од тупог бола јаучу и јече, а преко планинских врхова од бола и батина лелечу...

Кад престане да лупа и бесциљно лута од глупости опустошена и затупела твоја душа, привуци ка себи вечитим сном уснула присећања своја – ситна, бедна и мала, па добро омириши све миришљаве и прашњаве успомене своје истргнуте са дна намерног заборава...

ПРЕТЕРАНА ЖЕГА...

Када срце нечујно проговори, сва остала бучна чула заменоћају, к`о пред ударом цунамија и на претераној жези се полагано и неприметно, скамене и окамене попут старих фосила, који утихну од свих претераних жеља... Тако уместо претеране августовске жеге, ових дана (2-3) стиже с` периферије право у центар (у срж срца) неописиво гадан смрад и дим паљевине, са наше депоније – оне из Црвице, па се тако узводно почне ширити дринском долином – смрад, који на трулеж лешина заудара (лешине су убијене и згажене животиње крај пута најчешће пси и мачке, који тако труле и смрде покрај пута све до фазе самог распадања, јер нико да се нађе да их са пута склони и уклони)... Недавно баш око депоније могао се спазити један мртва и надуван јазавац украј пута... Човек који није са ових наших српских западних страна помислио би у невеликом ишчуђавању - да то можда нису густе дринске магле!!!... Неки други би могли казати да можда гори неки део шуме (не дај Боже) које се распростиру са обе стране реке... Сада остаје питање - одакле дим???... Уместо да нас угуши претерана августовска жега, која као да посустаје – дошло време да нас угуши сопствено ђубре и сметлиште на самој обали ''угрожене'' реке Дрине... Претерана жега и као да претерано смрди или засмрди... Густе димне завесе, не баш пријатног мириса, под небеса плава куљају и узводно се опет ка вароши котрљају... Беше то први јутарњи снимак – живим очима (додуше из аутомобила), између 8 и 10 часова... Претерана брига или нешто пето???... Такође покрај пута ових месец дана могле су се видети и лепо увезане кесе пуне ђубрета, које су (да ли гости-туристи, да ли домаћи), избацили тик покрај пута – на мале дивље новостворене депоније... Немарности и некултури – тешко да се може стати на реп... 1892 километра...

ГРАФИТ...

Пре неки дан... сретнем крај пута на позиди... украј реке... исписан графит – ''?ИЗБОР ЈР ТЕЖАК – ЉУБАВ ЈЕ ВЕЧНА?''... Не знам шта је писац овим хтео рећи... Но, ја да сам неким чудом тај писац, рекла бих и написала овако – ИЗБОР ЈЕ ЛАК – А ЉУБАВ НИЈЕ ВЕЧНА... Зашто је то тако – не знам!!!... Знам само толико да једном бачено и изгубљено – никад више неће бити нађено или чудом враћено... Јер од бола преиспуњено срце и душа од љубави празна, јесте исто што и рећи - душа прогнана, а најзад продана и заувек погана... Није тешко бити искрен – јер тај живот беше кучка, што гадно и бесно изуједа све здраво-живо...  

СКАМЕЊЕНИ КРИК...

Скамењени крик, заручен са душом грешном...

Под ногама подрхтава камени под, а кроз то

Бескрајно ништавило, корачам у слепу ноћ...

Обад и оса у неверици лочу испуцалу земљину

Кору... На осами један чокот винове лозе у

Леденом ћутању, као да сачекује своје зрење...

КАФИЦА НЕСИЦА...

 

Пријатно...

СЛОВА ИСКРЕ...

Светлозарна слова искре, 

док кроз отворен прозор, 

пуштам у собу круг жутог 

Месеца, да обасја жилаву 

ноћну свеобухватну таму... 

ПОСНИ КОЛАЧ СА ЈАБУКАМА...

Измесити – 2 шоље шећера, 1 кг изренданих јабука, 1 кесицу соде бикарбоне и 1 кесицу цимета... Оставити масу да одстоји 1 сат...

Након тога додати – 1 шољу исецканих ораха, 1 шољу уља и 4 шоље брашна... Пећи...

Испечен и охлађен колач премазати џемом и посути млевеним орасима...

Пријатно...

AUGUSTUS…

   

Прође брзо месец Јули, а на врата ужурбано покуца – AUGUSTUS – ''месец жетве''... Месец чије нам само име открива да јесте и да значи само оно што је – узвишено, величанствено, свето, освећено и освештано... За разлику од прохујалог месеца Јула, у месецу под називом AUGUSTUS – обданица ће трајати 1 сат мање, али ће стога ноћ трајати 1 сат дуже... Примећујем да ће и овај месец трајати 31 дан... У овом месецу, прославићемо у хришћанској радости и побожности,  неке од најлепших хришћанских празника... Имаћемо и пост од 14 дана... Негде смо на половини лета, које полагано измиче и ближи се своме крају... Радујем се јесени и михољском лету... Једва чекам – тај златни месец септембар, када се шума обуче у најлепше боје... Како се све убрзава – ево га само што није - септембар... Но, пре тога пожелимо, по реду, добродошлицу месецу под називом - AUGUSTUS...

На Илиндан пређено бициклом рекордних 45 км (обично прелазим дневно по 26 километара)... Све укупно до дана данашњег 1742 километара... Дан прекрасан... Јуриш на крилима ветра кроз борову шуму и ваздух чист на преко и око 1060 метара надморске висине... Најмирнија шума – Митровац на Тари, без иритирајућих звукова... Региструјем тек по неку птицу певачицу... До сада такав цвркут нисам чула... Језеро Заовине плаво и зелено... Мирно и чисто... Сунце јарко греје... Међу стенама проналазим камено срце... По трећи пут ове године... Испод 250 метара надморске висине – спарно и одвећ препознатљиво... Река Дрина скоро пресушила... Сунце полагано зашло за Височник... Опет живим за свако ново јутро – када ће жуто и сјајно лоптасто Сунце, гранути са источне стране бајног брда... 

       

НЕМО МОЈЕ СМЕЈАЊЕ...

Немо моје смејање

Одјекује кроз ноћну

Јулску песму цврчака,

Док сачекујем Сунце

Да се роди на источној

Страни вароши, у цик

Зоре – јасне и беле... 

ТОРТА У 4 КОРАКА...

Ово је најбржа и најједноставнија торта на свету и припрема се олако... Можда ће вам зазвучати као јако необична и неуобичајена комбинација... У питању је комбинација киселог и слатког... Важно је правити по рецепту, а на крају ће те схватити колико је укусна торта... И не само то... Идеална је у вреле летње дане, јер освежава...

Први корак – У вангли ручно измешати 1 литар јогурта и 250 гр шећера у праху... Када се шећер добро истопи прећи на корак 2...

Други корак – Издробити преко пола 700 гр кекса ''плазма'' и додати у јогурт (раније сам користила разне бисквите, а по први пут користим плазму и укус је невероватно бољи)... Измешати и пустити да све стане 20 минута... Након истека тог времена измешати масу и потом све сасути на тацну...

Трећи корак – Обликовати жељени облик од сасуте масе на тацни... Препоручујем обруч од округле тепсије, којој се отвара дно... Када се обликује жељени облик, по врху се дода јагодичасто воће... Препоручујем малине...

Четврти корак – Торту измазати са умућеним шлагом (300 гр шлага умућеног са киселом водом)... Оставити у фрижидеру да се добро охлади, а потом служити укућане или госте...

Пријатно...

ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА…

У недељу 29. јула, након Свете Архијерејске Литургије, коју је одлужио Преосвећени Владика жички Хризостом, у бајинобаштанском храму Светог пророка Илије, уследило је свечано отварање изложбе фотографија – све у част и на вечно сећање на племениту хероину Евелину Хаверфилд... Организатори изложбе су црквена општина бајинобаштанска и завичајно удружење ''Баштина'', уз покровитељство и помоћ бајинобаштанске општине... Највећа захвалност припада госпођи Сандри Вилсон из Ванкувера (Евелинина унука) која је за ову изложбу зимус донела до сада нашој јавности непознате фотографије. Још тада родила се ова лепа идеја, која је данас и приказана кроз мало-велико дело, уприличено у помоћним просторијама бајинобаштанског храма…  

Уводну реч и слово изустио је господин Недељко Ракић, који је све присутне упознао са битним цртицама из Евелининог неисцрпног и богатог живота. Након тога уследило је краће слово Преосвећеног Владике Хризостома, који је изложбу и прогласио отвореном… Уследио је затим осврт и дубље сагледавање изложених фотографија од стране знатижељних посетилаца и поштовалаца Евелининог мисонарског рада, речи и дела...

Кроз петнаестак фотографија могао се ишчитати тај и дан данас неиспричани Евелинин живот, као и њена преголема жртва за народ српски, а још више за народ нашег бајинобаштанског краја. Најупечатљива је слика уље на платну, рад ужичког сликара Михаила Миловановића (1879-1941)... На слици је осликана Евелина у природној величини међу неколицином њених штићеника – Евелина која грли као мајка брижна двоје српских сирочића…

Са фотографија ишчитавам полагано Евелинин животопис... Рођена и одрасла у прелепом замку Инверлоки у Шкотској, од родитеља: оца званог - Вилијем Скарлет Трећи Барон Абингер и мајке – Хелена Магрудер од Инверлокија... Потом примећујем фотографију на којој је Евелина са ловачком пушком у руци, а поред ње чучи ловачки пас и баш као да је спремна и као да очекује још једну добру партију лова...  Ту је и Евелина на коњу, сва грациозна и поносна…

Евелина беше једна од учесница марша за законски нацрт, а све ради задобијања права жена у Лондону 1909 године (право гласа)… Призори из шкотске болнице жена у Србији у време Првог светског рата... Ту су још и фотографије под описом – ''Британске хуманитарке са српском децом без родитеља... Евелина са штићеницама у Бајиној Башти… Брига за децу без родитеља настављена је и после Евелинине смрти'' те 1920 године…

Снага Евелининог карактера нарочито просијава са једне фотографије, мени најинтересантније… Реч је о Евелини која стоји у средини, а около ње, поред ње и до ње, јесу остале жене Британке и српски официри, а само Евелина у средини стамено стоји у кожном мантилу… Могла се видети на фотографији – Евелина са шкотском болницом жена коју је предводила Елси Инглис…

Фотографије на којим се имало и има шта ишчитати… Но, интересантна је преписка коју је Евелина имала тада са Владиком Николајем Велимировићем (Овај данас Свети Владика освештао је и просторије задружног дома здравља у Бајиној Башти)... То писмо је посебно интересантно... Послато је из београдске митрополије 11. марта 1920. годинеи гласи:

''Драга Госпођо Хаверфилд, Сада могу само да Вам пишем и да поручим да слободно можете отворити дечије сиротиште у Рачи, уколико нисте променили своје планове. Што се тиче Рафаиловићеве, нисам у могућнпости да је пронађем овде. Ипак, наставићу да истражујем. Уколико се не појави, могу ли бити слободан да Вам пронађем другу и препоручим Вам је? Желим Вам добро здравље, радост и успеха у активностима. Остајем Вам на располагању. Најискреније Ваш Владика Николај Велимировић''…

Најпотресније су фотографије са сахране и последњег испраћаја, Евелининог уснулог тела, до порте бајинобаштанске цркве, у коме од тада па све до данас у вечном миру почива… Опело је извршено по православном обреду и обичају... Одата јој је последња почаст и на тргу бајинобаштанске вароши… У порти бајинобаштанске цркве постоји само један и једини гроб, а то је управо Евелинин гроб…

Наше је остало једино да више никад не заборавимо Евелинино велико надљудско пожртвовање за друге и то заиста огромно племенито животно дело... Наше је остало још и то да кроз сећање достојно и долично, доскочимо забораву, јер све су ређе овакве витешке величине кроз историју нашег српског народа…  

Можда би требало размислити, па и назив главне бајинобаштанске улице изнова вратити онако како је од почетка било… А било је тако да је главна улица носила име мајке наше српске Евелине Хаверфилд, све до те 1945…

ЗАПИС СА ЈЕЗЕРА ЗАОВИНЕ...

Корачајући кроз живот и деонице које се животом називају, добих у наслеђе разноразне лекције и поуке... Мени се баш десило тако да слободно могу сада да пишем и кажем, како у последњу деценију или две, тај и такав живот ме ето научио и добро поучио... Чему???... Томе и томе!!!... Тако да опет на почетку приче бескрајне, могу јавно рећи и казати само толико да – опростите на искрености – али ја просто не верујем више никоме...

Драгим пријатељима који можда брину за мене, могу само још толико да кажем да буду без бриге и да се не секирају за мене... А кад боље размислим, било би ми сигурно много боље да сам кроз тај и такав живот, много више волела камење и дрвеће, него што сам волела све те погрешне људске створове и та словесна људска створења... Лепо или не лепо, од мене се могло синоћ чути само толико...

Глуви ноћни сати полако су западали у заборав, а хор цврчака у пољу, није престајао са свирком препознатљивом... Беше то још једна добра ноћ у низу добрих ноћи...

Из добре ноћи, родило се још боље јутро, а речи остадоше да стоје ту на врховима наше најлепше и најближе планине Тара, оне преко хиљаду метара... Речи окупане још изјутра у води језера Заовине, исто као и мноштво белих облака, што се врзмаше около и наоколо... Из зелене шуме израњао је звук птица што одважно кликћу мом омиљеном годишњем добу - лету...

Пчеле пију воду језерску, а тек по који лептир пролети на све могуће и немогуће стране... Из траве допире најлепша песма – мом оку још увек невидљивих буба и инсеката... Ветар благопријатан мили по површини воде језера и ћути... Природа најлепша огледа се у води чистој језерској, чак боље и од најбољег урамљеног стакленог огледала...

Мушице зује, а како тек воле да угризу... Досадне мушице, а лептир тек по неки и бели, и наранџасти, и жути, и плави и шарени, неухватљив и нечујан у свом грациозном лету...

Размишљам у дебелој ладовини испод густе крошње омаленог реда шљива маџарки... Гледам у плавичасто небо и облаке беле... Звукови различити допиру, но ја нећу све да их забележим... Неке је боље и прећутати... Региструјем само оне природне и најпријатније...

Сунце греје можда  и преко дозвољене мере... Бележим неухватљиво... Сагледавам несагледиво... Ослушкујем нечујно... Миришем ароматичне планинске траве...

Силазим са планине ускоро, а у души носим и понећу све до дринске долине, заједно са својим сабраним мислима, на ветру прочишћена слова, да их проспем по калдрми... Тренутак отргнутр из наручја природе, заплетен у пар реченица, на махове и у паузи осмишљене...

Доживљену природну лепоту, дочарати више од горе написаног и реченог – заиста не могу... Можда могу, али нећу!!!...

Још који минут проведен за климавим асталом на две ноге... Жеђ неописива коју ни изворска ладна вода тешко да угасити може... Мрави миле по мени, а ја им све праштам и толеришем... Једино досадне мушице не трпим и не подносим више...

О, моје камено срце...