PROMAŠAJ JEDNOG ŽANRA...

Lepo je izgleda kad čovek promaši, kad omaši, pa bio taj promašaj samo promašaj teme ili žanra, jer tek tada njega svrstaju tamo gde ide ono što poseduje neizmerno veliku vrednost... Ja nisam naučila na protekciju u životu, pa i na "olakšice" provlačenja i postane mi jako nelagodno ako osetim da me je neko možda negde propustio, pa čak iako ne zavređujem tu gde se nađem... I baš tako osrednji kao ja, gotovo se uvek nađu na početku velikog početka... i kako to ne bi okarakterisali kao "uspeh nad uspesima"... Bolje je izgubiti časno, nego pobediti sramno... Dok živim "pišem" i "pišem" dok živim - i to mi je najvažnije... "Slučajno" se treba naći i na pogrešnom mestu... Tako je to u životu... kad čovek ima šta da gleda - nema sa kim da gleda... preskačem da nema i sa čim da gleda... Nešto baš i nemam apetit za veliko martovsko usisavanje, no po svoj prilici moram se latiti usisivača i magičnih krpa... I jesam pozlatila kuću uklonivši svo to moje malo "đubre"... nikad manje prašine... Ja sam proza prosta koja dolazi da oslušne poeziju bardova... Kad bi neki ljudi znali koliko sam UMORNA I UMORENA ne bi više ikad moj broj okrenuli... I plašim li se to opet da svaki moj pokušaj da malo kročim opet propada... Da li se sve okreće protiv mene samo zato što se usuđujem da "pišem"... ako je tako onda bi trebala da likujem od sreće kad mi neko kaže da treba da skuvam sok od aronije... a zar nije očito da ja od svog pokušaja kazivanja koji je čist solilokvij ne tražim ama baš ništa... i onda shvatim da treba da umuknem i nestanem... jelte i prestanem... i da svojim izrazom ne smetam... kakvo vreme u ovo bedno nevreme... Teško za poverovati no ubiše mi ono poslednje pravo na moju tišinu... Toliko sam postala utučena u pojam već pet godina unazad da ubedim sebe da mi svakog osmog datuma na deveti u nevažno kom mesecu neopisivo iz nekih razloga donese neki potres... i bolje da umrem istog časa nego da više ikada gledam reprize svojih potresa... Postalo je jeres staviti svim tim brižnim i bližnjim ljudim do ZNANJA da ljudima moga tipa dozlogrdi ne samo sva ta ljudska dobrota, već i potajno prikriveno zlo... I baš je otužno ako izmučene ne izmučimo još više... Možda će opet pomisliti da sam glupa, gluva i luda - posao koji su mi ispričali da treba da počnem da radim - ja ipak da prihvatim ne mogu i neću... znam ja dobro da treba da radim i da od svoje plate živim - ali ako je iko mene video u pekari kako pravim kolače (ja u dubini svoga bića to nisam mogla ni da zamislim)... i mene je to sve ove dane jako jako mučilo... to što nisam imala kome da kažem da je meni to ipak zamor jer i nije moja kvalifikacija (možda je hobi a to je posve drugačije)... ja sam to tako površno klimala glavom i potvrđivala da je odlično baš tako i znala da lažem sebe najviše... i tako svo to mučenje dodatno je pokušalo da me uzdrma... mene koju je tako naivno i lako uzdrmati... A svi neopisivo srećni oko mene... valjda zbog mene... I to što će neko prigovoriti mojoj savesti sad kad čuju da sam opet promenila "mišljenje" ne dozvoljavam da me poremeti ikad više... ja samo želim malo više da dišem i znam da slabo "pišem"... Dragi nepoznati ljudi vama se izvinjavam na mom lupetanju... ja obično pričam samo onima koji me znaju... pa nekad i preskočite što ja kažem... tako pomislim da će mi postati lakše... Svaki moj potres nezavisno od jačine ravan je umiranju i odumiranju... a kojim se snagama vraćam iznova više ne znam ni ja sama... Možda sam ja duhovno slepa, ali pronaći ću sama svoj put i sferu interesovanja... Pisanje je prokletstvo i ja to znam odavno... i tako čim se ja osmelim pa krenem da šljapam ovde po blogu... desi se neki usud koji pokuša da me zaustavi... poljulja... a ja više ništa novo i ne umem da smislim... ja samo lepim ono što sam nekad davno pričala u vidu svih tih malih rečenica... i to je obično ispisano latinicom... doduše ima novo i to je na ćirilici i to su mahom "pesme"... Nema više utešnog citata - trenutno mi sve ide naopačke... Sad mi sinu kroz glavu... danas je veliki praznik i težak - zato su današnja iskušenja bila ovako "strašna" po moja nejaka pleća... Žalosno je samo jedno - to što otrežnjenje dođe posve kasno... Večeras ću sigurno zaspati mnogo lakše pošto sam osvestila sve svoje zablude i naravno grehe teške... I nije imalo potrebe da se ja baš danas srožem do samog dna pakla... imam utisak da ja iz začaranog paklenog lavirinta nisam nikad ni izašla... A kad bljesne snop svetla onda duša može da se smeje... Ako je za sve što me snalazilo moja negativnost kriva biće mi mnogo lakše i biću najsrećnija na svetu... Ali ako je uzrok nekih iznenadnih dešavanja tuđe negativnosti uzrok tu sam poražena kao čovek... ali mi je lakše ako je i tako - da se ne mučim i dalje pitanjem da li ja pokatkad pogrešno ocenim ko je negativac, a ko ne... I danas sam stekla utisak da jedni isteruju moje demone napolje, dok drugi te demone na mene iznova šalju... i tako ja se pokunjim, trpim i ćutim i pričekam da taj rat dobra i zla nad mojom glavom prođe - i molim Boga da boli što manje... I konačno dobila sam divnu novu zamisao... no nju moram prećutati... Sicilija + Etna = erupcija Sreće... Život je FORTUNA... Sreća ne bi trebala biti nazvana "pikolo", već "grande"... "Kujte velike planove za sebe"... Ako se istopim, znajte da je od Sreće... Sreća jeste onaj tračak svetlucave Iskre, posle toliko pomrčine i mraka... Jedino neizmerna sreća jeste u stanju da pomiče i razmiče najviša brda i planine... Prvi trenutak u životu ne treba očekivati, jer on neizostavno dolazi, u vidu divnog putovanja, recimo kao te 2015-e... Dobra duša zaslužuje dobro putovanje... Smišljajte najlepše stvari samo za sebe i o tome nemojte dalje pričati nikome... Sve najlepše stvari ustvari dolaze iznenada... Ne pokušavajte da vas drugi smatraju srećnim, jer vi to od danas doista i jeste... I konačno za neopisivo veliku Sreću jeste dovoljno samo jedno fantastično putovanje... Kada vas prijatelj pozove na putovanje, krenite... I najveći i najlepši snovi mogu biti zasnovani na činjenicama... Ja ću noćas sanjati najlepše i najveće ostrvo u sredozemlju celom... Ako znate da štedite, uvek ćete moći da otputujete negde... Uvek je bolje brinuti brigu tuđu, jer onda automatski postanemo neosetljivi na naše vlastite brige (naravno ukoliko ih ima)... A kada nam osakate misli, skrate i uskrate pravo na vlastito raspolaganje istim, šta ostaje???... Ti nemaš pravo... Ti nemaš pravo na misao svoju, jer ona porađa sumnju novu... Ti nemaš pravo na misao svoju, jer ona rađa slutnju novu... Ti nemaš pravo na misao svoju, jer ona ko rđa u ćutanju zarđa... porđa... Svako vraćanje u prošlost ravno je još jednom novom porazu... Posle svakog životnog poraza, osećam se potrošeno i prazno... SVA SVOJA VELIKA ZANIMANJA, ZAVRŠAVALA SAM POŠTENO I PORAZNO... Danas iza mene ne ostade neki naročit broj ispisanih i dobro smišljenih statusa, no važan je broj svih pređenih golemih i prašnjavih kilometara... Ja priznajem svačiju vrednost... I smatram da svako ima bar zrnce vrednosti te... Eto takva sam... Ali isto tako očekujem i da se meni od strane tih istih - prizna bar neka vrednost... No, samo kad preživeh ovaj dan reših da se odreknem čak i toga... Samo neka sam živa zdrava i na nogama svojim... Večerašnje veče donelo je miris zime u najavi... Spremite se - biće snega i ladnoće neke... Proleće još neće...

PROPUSTIMO MALO SVETLA...

Utihnu kiša... utihnuše i jaganjci... a neki nezasiti vuci kao pohotne strasti u nama rovare i dalje, zar ne???... No, obuzdajmo se kako bi propustili ipak malo svetla, jer više nego ičeg Sunca nam danas treba... Drage i poštovane Žene, ipak treba znati da su neki naši govori preskočili vreme... neki opet nadvisili, a neki i zakasnelo pristigli... Niko nije pravičan, tačan i iskren kao DETE... Dobar san ipak koristi, pa tako Čovek izodmara i srce i dušu i um... i već sutradan poskoči od ornosti i upornosti nove... a strah od juče pod snagom svoje noge pogazi... Pesnik ima samo jedan i jedinstven nagon... da napiše svoju narednu pesmu... po mogućnosti još bolju od prethodne... Čovek je tako ustrojeneo svetotrojično biće i žiće... pa je stoga gospodar nad svim svojim htenjima, željama, pa hajte i nagonima... čovek nad samim sobom mora da zavlada, da zagospodari i da ne podlegne niskostima i čarima ispraznoga sveta... jer čovek kao svetotrojična ipostats ipak ima neka finija i uzvišenija naznačenja... i takav čovek negde zasmeta, pa na njega krenu ogromna iskušenja... I konačno u mom kosmičkom domu - BAMBUS sa crvenom vrpcom... i neka tako umnožim svu količinu SREĆE... Možda jeste lako utrenirati mozak da u svakoj okolnosti vidi nešto dobro, ali kako istrenirati intuiciju da vidu u svemu dobro... i smemo li da zanemarimo da postoji i zlo... strah od nemoći ili nemoć od straha - ipak uz ovaj malopređašnji trud nadvladana... pošto mogućnost pisanja zagubih, uplaših se da će i ovaj moj poslednji dar biti oduvan... izborih se... i pobedih sve nalete zamora i umora... pa ispekoh još jedan pleh kroasana... I tako sada kroz osmeh uviđam koliko čovek može samo jednom pomišlju ili misaonom rečenicom da pogubi lepotu vlastite duše... a sa druge strane kako Božji spas u kap tako presahle duše kapne svetla i kako sva ta pustoš pogubljenja nestane, a nad dušom osvane zora lepa i svetla... Ja znam da je sve u redu i čak mnogo bolje stvari dolaze mi... Lepa lica su svuda, no lepe misli je teško naći... Budi svoj sopstveni najbolji prijatelj prvo... Nešto predivno stiže... Da li si spremna da prihvatiš to?... Napiši da ako jesi... Od kada su igre grube, sve manje verujem u dobre ljude... "...I hoću još da dodam da, kada ta omladina hoće da kaže ma šta tako pametno i proniciljivo, ona licem najednom pokaže suviše iskreno i naivno: "Eto vidiš govorim ti pametno i pronicljivo, a ne iz sujete kao drugi" - a ovamo vidiš da ona samo jako ceni sve to, i veruje i poštuje i misli da i vi sve to, potpuno kao ona poštujete. O, iskrenosti, njome i pobeđuju." - napisa Dostojevski... "Dobar život najbolja pouka"... "Pouka je put, a primer najkraći"... "Uz palicu i medved proigra"... "Gudićeš ti kako ti ja kažem!"... Sve same srpske narodne izreke... Pre ispisivanja nove pesme ti pesniče za neko vreme oćuti da se tako još iznutra u tebi poezija razbukti još nestišanim iskrama kosmičkih valova... Možda treba pisati poeziju svim snagama uma i srca sve dok poezija ne preraste u nešto više od pukog razmišljanja, a kada se već stigne do razmišljanja, onda se poezija jeftino prosipa, ali ne kako to čitalačka publika očekuje, već onako kako pesnik htedne i kada se u poeti poezija slegne... "BUDITE LJUDI, DIGNITE ČELO, DANAS NEK SE VIDI ŠTO VRIJEDI ŠAKA SELJAKA; BUDITE LJUDI..."... "Braćo moja! Evo na istoku izlazi sunce, slavan sijeva nad gorom dan i gleda nas tu pod zastavom svetom, gleda nas, taj zgaženi hrvatski puk pod puškom i sabljom. I pita nas: zašto ostaviste ralo i plug, ženu i djecu, što stojite na snijegu i ledu? Oj, bijeli dane! Crna nas nevolja pogna amo, sloboda nas zove, sveta sloboda! Pošteni smo, ljudi smo! Raskršismo lance i skovasmo sablje. Ljudska je pravda propala. Mi je dižemo opet, mi bijedni kmetovi, i vapijemo da se do boga čuje: Slobode, nam daj, o bože, i mi nosimo neumrlu dušu i spodobu božju, i mi smo tvoja deca! Za slobodu smo se digli i svaki je nosi u srcu, u ruci. Gospoda idu na nas, slina se vojska valja na nas da nam iščupa srce, da nam zgazi poštenje i sad će zasinuti na ovim vršcima njihovo svijetlo oružje. Al ne bojte se bljeskanja njihove sablje, uz njih je sila i bijes, uz nas je pravo i Bog. BUDITE LJUDI, DIGNITE ČELO, DANAS NEK SE VIDI ŠTO VRIJEDI ŠAKA SELJAKA; BUDITE LJUDI..." - kakav upečatljiv Govor Matije Gupca iz romana "Seljačka buna" Augusta Šenoe... Pokatkad Čovek treba da bude dovoljno snažan, pa da razume i ono što ne razume... "Sloboda savesti i ubeđenja je prva i najvažnija sloboda u svetu" - F. M. Dostojevski... Moj život nije savršen - al ja sam zahvalna... La - la... Zovem se tulipan... Pesnici su muzikom svojih poetičnih reči, izmislili najlepši mogući vodič za lepe i prijatne snove... Laku noć prijatelji... Postoje ljudi pred kojima ukoliko pokažete svoj stav, oni odmah požele da vaš šakama ščepaju za gušu... Čuvajte se takvih???... Ne budite igračka u rukama prljavih igrača... Ne budite robovi tuđih zabluda... Od pisanja je važnije znati brisati negativne obrise straha... Šta treba prezirati i čega se sa dozom opreza gnušati???... Lažova... Kukavica... Hulja... Danguba... Prodanih duša... Sitničara... Grubijana... Ulizica... A sada Vi - dodajte nešto u ovaj rečenični niz... Da li sećate gde ste bili na današnji dan tačno pre 23 godina - tih godina kada su leteli suzavci i tenkovi po rulji koja je tako slepo verovala nekom novom Vođi... Ja sam na današnji dan izašla sa prva dva časa... Stigla sam na veliki odmor... Imala sam lepu vest za saopštiti... Na današnji dan - na poligonu - položih iz drugog puta - vožnju... I tako stekoh famoznu "Be" kategoriju...

JAČINA DANAŠNJEG POTRESA...

Kako je lepo kad čovek ima nekog od poverenja kome može sve da kaže... sve strahove... sve padove... sve sumnje... sve opasnosti... A kako je teško kad čovek mora da taji i ćuti... kad nema kome šta da kaže... jer se možda neopisivo plaši... i od propasti straši... 

Nešto magično dolazi... Da li ste spremni za to?... Ako jeste napišite da... Voditi treba računa, jer to može biti replicirani stari strah, na koji ovoga puta odgovaram na posve nov, poseban i svoj jedinstven način!!!... Valjda postoje i oni dani kad ljudi kao ja ne treba ništa da vide i biće da je upravo to ovaj dan... Dan u kome je bespotrebno ovaplotiti sav taj stari strah... Kako god dođe trenutak kad čovek shvati svoje nemoći, pa u želji da očuva svoju unutrašnju moć tišine, kakvu takvu i kako tako, kao da se neće opirati više nikakvoj super sili i nadmoći... ćutim i trpim... sada, kao i tada... Kad bi samo mogli da pojmimo koliko se to nahvata straha u nama, ne znam - možda bi i presvisli od sreće... kad već nismo u mogućnosti od tuge... Zujalo je kao roj divljih pčela, kao malo jači vetar, kao kišni pljusak, pa se činilo da trese od oblaka do zemlje... od zemlje do nebesa... Imalo je tu i jačine, ali sijalica nije žmirkala, tako da je električna mreža sve dobro podnela... i kuća pokazalo se izdržljiva... Kosmičko gnezdo pustilo da tutanj protrči i sve se opet ko nekad umirilo... smirilo... primirilo... Zanimljivo napajanje iz najprirodnijeg izvora energije sa 4 kilometra ispod Zemljine kore... Jačina malopređašnjeg potresa bila je duplo jača nego prošli put (pre nekoliko dana oko 2,4 a malo pre oko 4,6), tako da nam samo ostaje da se nadamo da će nas treći potres zaobići koji po toj logici može ići oko 7 stepeni (a koji vidimo udara na par dana), jer ako je po ovome sudeći, taj treći budući potres može biti dosta jači (ne daj Bože), a to nikome nije po volji... I sad kad se osvrnem na moj jutrošnji san, ipak ima u njemu nečeg rečenog i to veoma... Neverovatno par žestokih mili sekunda... al nas tresnu zemljotres... lele... al je streslo... U mom snu taj potok je tekao i žuborio harmonično... šuma beše osvetljena i osunčana... medved beše krupan i mirno je pio vodu... a voda beše bistar i čista... tako jedan lep i divan prizor... i sve je iščezlo, a dok je taj prizor trajao sve je bilo tako prirodno i realistično... I kao da je isteklo vreme kada smo se samosažaljevali, pa ćemo stoga bez pardona od sada samo i da se samohvališemo... Nedorečeno jeste upravo sve ono što je preko mere i ukusa izrečeno... To što neki imaju uzvišene pozicije i radna stalna mesta, ne znači da imaju i pravo apsolutne tiranije nad nama običnim ljudima... Sinoć sam sanjala divan san... Neke drage ljude (i tu su se pravili neki kolači)... Doduše, Ja sam sedela na nekoj klupi i sve ćutke posmatrala... Nepresatno sam ćutala u tom snu... Bio je to nemi san... Drugi su pričali, pravili kolače, dolazili, odlazili... A onda odjednom usred šume ugledam divan prizor u tom snu... Jedan veliki mrki medved pojavi se na potoku i tamo pije vodu... Ipak, verujem da sanjati medveda (onog pravog šumskog) znači nešto dobro i lepo... Neki ljudi, ma kako im imena zvučala poznato i zvučno, više ne predstavljaju "strahovladu" nad nama malim i običnim smrtnicima... Kad nešto ne valja, ono ne valja i nije više pitanje da li je daleko ili sasvim blizu srca... U krivim i iskrivljenim vremenima i utisci koje na njih ostavljamo takođe moraju biti krivi, pa neka misle šta im je volja... Pogana vremena nas upravo nauče da više nije neophodno protivniku samo šaputati umilne reči na uvce... Meni je postalo sasvim normalno i prirodno, jer to mi je u krvi, da blagonaklono odbijam sve ljude od sebe, da ne kažem da ih lepo oteram u tri lepe... Ja najviše volim i praznujem 9 mart, jer sam toga dana pre tačno 23 godine položila svoj vozački ispit... Živeo 9. mart!!!... Posle toliko godina prevelike preosetljivosti na neke događaje, datume ili pojave, naprosto dođe i osvane trenutak kada ste potpuno ravnodušni ama na baš sve i to je u neku ruku mnogo dobro, zaštićujuće i u najtišem dosluhu sa samom esencijiom Majke Prirode... Polagano sužava se krug, jer nema više nikog ovde, ko bi razgovarao na jeziku "srpskom"... Dostojevski: "Jer kada se sve postigne, teško je čoveku da sve izgubi. Iz toga se može zaključiti, prijatelji moji, ko se najviše svega boji, taj najviše uživa. Nemojte, molim vas, da se smejete. Jer, šta je sada buržuj!?"... "Ali ne, čovek ni pod kakvim uslovima neće tako da živi, njemu je i ta trunka slobode draga. Njemu onako glupom sve nekako izgleda da je to tamnica, i da je mnogo bolje živeti sam za sebe, jer je - potpuno slobodan"... "Nema me, uopšte me nema na svetu; sakrio sam se, molim vas prolazite i ne gledajte me, pravite se kao da me ne vidite, prolazite, prolazite!"... "Anglikanski sveštenici i episkopi su oholi i bogati, žive po bogatim parohijama i goje se potpuno mirne savesti. Veliki su pedanti, veoma su obrazovani, i samo ozbiljno veruju u svoje tupo-moralno dostojanstvo, u svoje pravo da daju spokojne i samouverene pouke, da se goje i da žive na ovom svetu radi bogatih. To je religija bogatih, i već sasvim bez maske. U najamnju ruku - racionalna i bez varanja. Ali, ti do fanatizma ubeđeni profesori religije, imaju neku vrstu zabave: to je misionarstvo"... "Ali, prijatelju dragi, zar vas nisam upozorio još u prvoj glavi ovih zapisa da ću možda strašno nalagati. I zato, nemojte mi smetati. Vi dobro znate, ako i nalažem lagaću čvrsto uveren da ne lažem. A, po mom mišljenju, to je sasvim dovoljno. Tako mi, dakle, dajte punu slobodu"... I kad god čitam Velikog F. M. Dostojevskog, u meni kao da se opet neki novi Čovek rađa i događa... sve me pogađa... "Jer smešna je, užasno je smešna ta vera u svoju nepogrešivost i u pravo satiričnog ismejavanja. Ta vera je ili prosto razmetanje pred narodom, ili nepromišljeno ropsko metanisanje pred evropskim oblicima civilizacije, što je još smešnije. I to nije ništa! Ovakvih fakata će se naći svakog dana po hiljadu. Izvinite za anegdotu"... "Nikada čovek iz knjiga ne može naučiti ono što svojim očima vidi"... "Muva proleti, a mi već mislimo da su proveli slona"... "...mnogo je teško čoveku da se odmah jasno izrazi, čak i pred samim sobom. Poneka dugotrajna i snažna misao ni u toku tri pokolenja ne može da se izrazi, tako da ponekad ispadne nešto ni nalik na početak!... Uostalom, mnoge čitaoce treba od ovog zaštiti - zato ću ja svoja razmišljanja uneti u posebnu glavu i nazvaću je suvišnom. Vi se malo pomučite s njom, a drugi je kao suvišnu mogu izbaciti. Sa čitaocima se treba ponašati pažljivo i savesno, a s prijateljima se može i intimnije.Dakle..." Neverovatno dobar ovaj dan osmi mart - spoj muzike i ruske proze... Vrlo često se pokaže ili pokazalo kako je bolja dobra kopija, nego loš original... Blažen je svaki dan u koji sam, vreme u koje sam i čas u kojem sam - bila, postala, ostala i opstala kao Čovek... Danas čujem već lepše vesti - žene koje su "ugnjetavane" na radnom mestu - osvestile su se, pa su se malo za svoju ravnopravnost i izborile... Bravo... Današnja prijateljstva su vam kao tempirana bomba... Jedan mali pogrešan korak i sve ode i nestane bestraga... Koliko se sećam još juče vremenska prognoza najavi neki prolećni topli dan... No napolju stvarnost je drugačija... Naoblačilo se... I pogađate - opet hoće kiša... Žena (ukoliko već posedujete neku koje se želite setiti sutra) ne postoji i ne živi samo 8-og marta, već 365 dana u godini...

"NEMA RAZLOGA - NEMA RIME"...

Dobro je sve ovo, jer i dalje pišem samo zarad same sebe... i možda tek od večeras povratim onu svoju upornost uzaludnog ispisivanja sve te hartije... a ove godine još jedan jubilej - 24 godine od ispisivanja i zapisivanja svih tih pesama... unutar mene... "Nema razloga... nema rime"... Bože prenesi moju misao tamo gde moja duša može prošaputati molitveni šapat za koji nisu potrebne nikakve reči... Jutros sam obrisala ono malo reči sa kojima sam "pokušala" tek da dokučim samu sebe  i konačno nalog mog srca zaključala, pa tako sada je moj nalog tamo privatan... pa ne mogu baš svi da zavire šta ja to tamo imam... Kako smo naivni kao narod... sve nepravde i laži znamo - ali funkcionišemo kao da ništa ne znamo... pa kad nam se tako očigledno kupuju ispiti i diplome, a zašto ne bi neki mogli da potkupe ljude koji će u njihovo ime pisati sve te uspešne predivne pesme... Tačnije - ja sam jako glupa i naivna, pa sve saznam previše kasno... Pesme su kao i kiflice... neke se lako ispeku, a neke bogme i prepeku... "Morate" služiti ili poslužiti nekome za nešto... i svejedno da li je to devil or Lord... ovaj Poeta nije pisao zarad Nobelove nagrade, po koju nije ni otišao... već je pisao samo zato što to voli i jedino ume tako fantastično da radi... Ja ne želim da se izmučim još odavnina izmučena tim pukim razmišljanjem oko svega, ma povod i bio one lepše strane... morate uvažiti ipak moje premišljanje kao i sve moje mane... najlepše sklopim kockice kad se osamim... i ja zaista uz sav plan lepše vidim sebe ovde i sada gde i jesam, bez nužnosti pomeranja... Zaista nigde mi se ne putuje iako mi neke pete dimenzije poručuju kako bih trebala da se otisnem na put kraći... A čemu sve te teoreme... bar tu gde sam znam šta da radim... a tamo izvan moga svega - ja zaista nemam pojma šta da radim... nagledala sam se i gradova, pa i belog sveta... i zaista meni neki potok i čist vazduh od svega najviše treba... Ja sam svoje poslove što se tiče sveta završila i sada mogu da počinem u tišinama svoje osame... i tako nešto se dogodi ili nas nešto zgodi, pa se odreknemo svega u trenu kad to drugi najmanje očekuju... Ja više nema život viška da bih se i dalje neštedimice izlagala potresima, a kao što vidite i najlepše vesti za mene mogu biti potresne... Jednostavno ja moram da se čuvam izolacijom ovom svojom i to je moj način da koliko toliko svoj životni vek produžim... i svoj opstanak na svom održim... Od pre neki dan imuna sam na konkurse tipa pošalji pesmu - sledi nagrada... Ako bi se više ikad odazvala na konkurs značilo bi doslovce da gazim svoj zavet i obećanje... A od takve vrste zaveta ne može niko i ništa da me razreši... niti da me razveže... To je kao omča koju sam sama sebi navukla za vrat... I tako pokatkad bih plakala ko siroče... I tek sad uviđam kakav se to vodi rat... taj večito prokleti rat nad nama... pa i u nama... Bože, Bože, zar od toliko sveta uvek mene nađu... i tako upadnu lopovi u moju dušu... poharaju mi moje reči moć... i ja zanemim... itd... Kada doista obraćate pažnju, sve jeste vaš učitelj... Tako je to u stvarnosti... na početku dana ispunimo nečije srce, a na kraju dana taj neko nam kaže zbogom... Samo zato što nisam komentarisala ne znači da nisam primetila... "Tajna je slušati što više muzike, a sve manje saveta"... "Započni svaki dan sa zahvalnim srcem"... "Osećanja su samo gosti, pusti ih da dođu i odu"... "Budite sigurni da ste okusili svoje reči pre nego što ste ih izrekli"... Ja ima previše mana da bih bila savršena, i Ja imam previše blagoslova da bih bila nezahvalna... Zbog nekih pitanja i situacija, Ja se osećam jako glupo... Budi selektivna u svojim bitkama, ponekad je mir mnogo bolji nego biti u pravu... Postoji ona neprolaznost vremena i višnjih dimenzija, pa i ljudi kad odu kao da ne odu, jer ostane nešto večno od treptaja njihovih iskovanih ili isklesanih slova u kamenoj knjizi mudrosti Kosmosa... Pokatkad nije samo dovoljno biti živ... Potrebno je zaštititi Istinu i Pravdu... Kad bi doista pouzdano znali ko nas na ovom svetu to zaista sve i "voli", mislim da bi više bila razočarani, nego očarani... Upitamo li se ikada kako je tako neuk, prostodušan i nepismen svet, taj sasvim obični narod, umeo da sačuva i kroz epohe prenese tako veličanstvene mudrosti i mudrovanja kosmička i sveta... i koliko samo filozofije čiste u jednoj uzvišenoj misli i poslovici narodnoj... Maštoviti ljudi mogu mnogo da maštaju ili fantaziraju, no to im je puko i pusto sve... Pa ih tako u tome ne treba "sprečavati"... Energiju treba usmeriti, recimo, u proučavanje suštinskih filozofskih dilema... "Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka"... "Pitao magarac đaka: "Šta ćeš biti kad neprestano učiš?"... "Ne znam šta ću biti, samo znam da neću biti magarac!"... "Ko vetar seje - buru žanje!"... "Nije onaj bijedan koji blaga nema, nego onaj kom bez znanja um i srce drijema"... "Nije zlato sve što sija, ni pećina sve što zija"... Ljudi koje smo samo jednom sreli jesu sasvim smešni, no oni drugi koje smo sreli bar dva ili tri, pa i više puta, možda mogu postati nekad zanimljivi i vredni... Od svega na celom svetu, Ja najviše volim filozofirati... Pravo čudo možda doista i jeste kada razlučimo koliko to jedno ljudsko stvorenje može pokatkad da filozofira (mudro razmišlja)... "Marksizam ostaje filozofija našeg vremena, on se neda prevazići, jer prilike koje su ga stvorile još nisu prevaziđene"- Žan-Pol Sartr... "Moji stavovi rastvetljavaju time što ih onaj ko me razume na kraju priznaje kao besmislene kada se kroz njih, po njima, preko njih popeo napolje. On mora takoreći odbaciti lestve pošto se po njima popeo"-Vitgenštajn... "Kad osvedočeni u istinitost ovih principa izvršimo pregled knjiga u nekoj biblioteci, kakvu li pustoš moramo načiniti? Ako na primer uzmemo u ruke neku knjigu u kojoj se govori o božanstvu ili se u njoj izlaže neka školska metafizika, i kad sebi postavimo pitanje da li ona sadrži neko apstraktno rasuđivanje o kvantitetu ili broju? Ne. Da li ona sadrži neko ekspreminetlano rasuđivanje koje se odnosi na činjenicu i postojanje? Ne. U vatru s njom; jer ona ne može sadržati ništa drugo do sofisteriju i iluziju"- Hjum... "Ovo učenje će poslužiti da pokaže kako je skoro svaki stav ontološke metafizike ili besmisleno brbljanje - jedna reč se definiše drugim rečima, a ove opet drugim, tako da se nikad ne dolazi do bilo kakvog realnog pojma - ili je potpuni apsurd. Ono što će od filozofije ostati, kada se ovo smeće počisti, biće jedan niz problema koje je moguće ispitivati opažajnim metodama istinskih nauka... U ovom smislu pragmatizam (alias pragmaticizam) je nešto sasvim blizu pozitivizma"-Čarls Sanders Pers... "Moj opis stvari, prema tome, polazi od delova a od celine čini biće drugog reda"-Vilijam Džems... "Ostanite verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama!"... "Slabo razume narod ono što je veliko, a to je ono stvaralačko"- Niče... "Pitanje da li je ljudskom mišljenju svojstvena predmetna istinitost - nije pitanje teorije, već pitanje prakse. Čovek mora da u praksi dokaže istinu, to jest stvarnost i ovostranost mišljenja. Spor o stvarnosti ili nestvarnosti mišljenja koje je izolovano od prakse čisto je sholastičko pitanje"-Karl Marks... "Sloboda se naprotiv, mora steći i tek zadobiti, i to pomoću beskonačnog posredovanja u negovanju znanja i htenja"-Hegel... "Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može važiti kao princip opšteg zakonodavstva"-Kant... "Sve naše saznanje počinje čulima, otuda ide razumu, a završava kod uma, iznad koga se u nama ne nalazi više ništa da prerađuje materijal opažanja i da ga podvodi pod najviše jedinstvo mišljenja"-Kant... U slavu Sunca, Vatre i Vode, zaokrugljenu Istinu rasipam kroz nokte kao oblak sivog dima u pulsirajućoj sferi što izrasta iz ničega i pretvara se u filozofsko ništa... Umesto da povazdan igramo sve nove partije iznova i iznova, pokatkad jeste mnogo bolje rešavanje zadatih i postavljenih zagonetki... Мој данашњи најлепши комплимент гласи: "kako si ti zeznuto dvosmislena"... Kolika je vrednost čitavih 30 minuta, najbolje možemo spozanti ako uključimo TV prijemnik i počenmo gledati neku lošu ili osrednju emisiju... Pomisli čovek kako su obično muškarci ti koji "terorišu" zaposlene žene u nekom kolektivu... Mnogo je strašnija pojava psihičkog zlostavljanja ili zatupljivanja od strane nekih nadobudnih žena, koje umisle da su bogomdane za pozicije koje trenutno imaju i obavlaju... I kad čujem tako neke priče, kako žene žene mobinguju, dođe ni da povratim doručak... Незграпне, тешке и увредљиве речи су разорније моћи од нуклеарне бомбе... Истражи самог себе = Познај самог себе...

ИМАЈ ВРЕМЕНА

Имај времена за ПРЕДАХ - то је цена одмора...

Имај времена за ТИШИНУ - то је извор снаге...

Имај времена за ПЕСМУ - то је тајна душе...

Имај времена за ЗНАЊЕ - то је основа мудрости...

Имај времена за ЧОВЕКА - то је пут врлине...

Имај времена за МУДРОСТ - то је пут ка знању...

Имај времена за ПРИРОДУ - то је привилегија богатих...

Имај времена за ЋУТАЊЕ - сувишно је свако блебетање...

Имај времена за ХУМОР - то је лепота душе...

ВАНВРЕМЕНСКА ИГЛА...

Кроз ову иглу 

вечности ванвременске 

као да провлачим 

невидљиве нити и конце 

све те нестворене љубави, 

док зли Каин и добри Авељ 

недокучиво и крволочно 

воде некакво врење 

као отрежњење 

и размотавају клупко 

унутар мене 

још као 

охрабрење и самопрекорење, 

кад више нико не ослушкује 

унутрашњу мистерију реке, 

док пламен живота 

сажиже сладуњаво слепило 

и опустошење, 

а још није 

дозрео грозд созерцања, 

а накроза против овог бесмисла 

у мени је данас јака, 

док ходају недостојне сене 

љубави и жртве 

што надвисује разумност 

нашег малог ума 

и све мање 

прикупљам духовне снаге 

да гнојавим оком 

осакаћене душе 

тежином неком се 

Разапетог 

докучим икад више 

изван ове мрене... 

ПОХВАЛНО СЛОВО СВЕТИМ МАЈКАМА СРПСКИМ...

Земљо славних предака, владара српског престола, јунака, војсковођа, дипломата и великих ктитора, колевко највећих народних светитеља, ту где све наше кнезове, краљеве и деспоте – рађале јесу нежне српске Мајке, побожне и милостиве Госпође, добре, верне и одане супруге Ваше...

Рађале су Вас синове српске, те беле кринове наше, велике кнегиње племенитог рода, што изродише Вас синове и нас кћери - а никада изродa...

И тако, све добре Мајке српске, изродише велике див јунаке, а о доброј Мајци историја једна Истину прећута цела, а зна се да је зачетак јунака и предака, по војној вештини сјајних, и свих тих умних и мудрих људи наших, тих добрих ратника часног држања и мужевности – сакривен управо у побожној и доброј српској Мајци...

И да није Мајке српске, украшене са мноштвом добрих врлина и дела, и да нису тако благочестиве и богобојажљиве угађале Богу и роду, те искрене и храбре Жене, ни бели орлови не би раширили своја крила Слободе и Правде – да није српске Мајке...

Те наше снисходљиве Жене и Мајке, кротке и часне, увек јасне, предавале су се пред кончину своју Богу и строгом монашком животу, и молитви, па тако примале Христове анђеоске свете ликове, те црнице и калуђерице наше Мајке: Преподобне Анастасије, Свете Јелене и Јелисавете, Преподобне Евгеније и Ефросиније, Преподобне Ангелине, кнегиње српске Милице и многе друге српске Мајке...

И те добре и ћутљиве наше Мајке, због својих Живота и значаја, заслужиле су да о њима много више певају захвална им деца српска, на свом том уложеном хришћанском им труду и Духу, што кроз ову Похвалу дуга зборе, да неправду им учињену окају, у славу Вас о којима се мало певало и писало – сасвим мало и успутно говорило и причало...

П.С. Песма написана 24 октобра 2016; већ сутрадан 25 октобра иста послата под шифром СЕРАФИМА АЛЕКСЕЈЕВНА на конкурс "Расковник" у Смедерево на Трећи међународни књижевни конкурс "ДЕСПОТОВА ЗАКЛЕТВА" за најлепшу песму "ЗЕМЉО СЛАВНИХ ПРЕДАКА"... 26 фебруара 2017 дознајем да је ова моја песма уврштена у Зборник у коме је заступљено свега 120 аутора...  

POETSKI NALETI VETRA ili MONOLOG JEDNE NEUSTRAŠIVE PROMAŠENOSTI...

Ko se drži srži Istine gladno je siroče sveta... Naleti vetra stigli u naš kraj pre ispisane prognoze... Hahaha... zar je neko i pomislio da ja zavređujem nešto bolje od uobičajenog... a što je uvek prazno i veliko NIŠTA... Zato sam se unapred ironično nasmejala svojim malim pokušajima i poletima u "visinu" takvih POETA... odrezanih krila se ipak ne leti... i valjan razlog da se više ne zalećem igde...Više nego ikad dobila sam potvrdu da moje unutrašnje JA ili instinkt (tačnije INTUICIJA), ta nepogrešiva CIJA - nikad ne greši i da najbolje odgovore zna i daje čak koji dan ranije... unapred... I tako svaki isforsirani polet, završi se onim čime i treba - razočaranjem do neba... Ipak treba da se utešim sa malo soli i brašna... jer tu se najbolje snalazim i tom materijom mešenja vladam... Ko se mrvicama hrani, kažu mrvicama bi trebao i da se nasiti... zasiti... Ipak ljudi ovoga kova kad tad treba da očekuju i bar pristojnu krišku od Života... Svaka čast svima, svim lepim predlozima, pa i željama... no ostaje ono provereno - niko bolje ne znam šta je ustvari meni najvažnije, šta po mene najbolje do JA SAMA (a kad napišem JA SAMA neka se ne poraduju manijaci, jer ipak i nisam tako SAMA kako se njima učini)... no i ne baš JA SAMA već JA u simbiozi sa svim svojim unutrašnjim čulima i svojom INTUICIJOM kojoj do neba HVALA (i sa još mnoštvom koje kakvih udruženja)... Nekim ljudima ni "upornost" manijačna ne može se isplatiti... sem da počnem da razmišljam da prijavim negde i nekome one (možda je i jednina u pitanju) koji pokušavaju svojim dosadama da me uznemiravaju na mobilni telefon, po kome i imam neke naloge (tipa viber, "vocap" itd...)... A pošto imam broj sa koga mi tako bespotrebno pristiže to "cao" imam i motiv otići do prve poslovnice i da protiv istog broja podnesem prijavu...  Onaj ko me ne zna - bolje da me se kloni i pričuva... Ne treba previše verovati mome pisanju, zar ne... jer još uvek blago izmišljam... Sreća pa napravim koktel od onoga pre mene od lane, i mene posle onoga od lane... i to je takvo mnoštvo rečenične lave... I za razliku - sada pišem bez straha i mane...   I tako danas sam svečano obećala svome JA i nebesima - da više nikad i nigde, ni na bilo koji konkurs pesničenja NEĆU poslati svoje pesničke tralje (nekad nazivano svoju malu bednu pesmu)... Neće biti potrebno da me iko prozove zbog kršenja ove moje zakletve - jer ja ne moram da napišem i kažem (za mene je dovoljno da pomislim tako - i tako ostane i svane)... Ovo je momenat kada ja stvarno odsecam sve bespotrebno nekim čudom u meni nekad davno nakačeno... puštam i otpuštam... I pitam se koji to vrag tera čoveka da pokatkad učestvuje u onome što ga se baš i ne tiče mnogo...  Kao što sam se ja divila vašoj upornosti opstanka zarad nekih super ideala, isto tako se i vi smirite na svaku vest od mog daljeg i sve ekstremnijeg odustajanja - pa skoro od svega... JA NAJVIŠE VOLIM BITI PORAŽENA... to je moj usud... i protiv toga se ne treba batrgati zalud... Peti mart ume i da ošamari... I da baš tako, moj bluzeru, moj luzeru: toliko sam umorna da više ne mogu ni da plačem... Zajedno smo toliko umorni i ne možemo više da plačemo... Ako je isforsirani pozitivizam ono što treba da ostavi utisak na ovaj svet, onda se ja odričem doslovce tog i takvog pozitivizma... a to znači i SVETA... pa ZBOGOM SVETE!!!!... A minuti sporo promiču, baš sada kad mi treba malo ubrzanja... A napolju tako divna kiša pada... Ljudi me pitaju: "Zašto si ti sama, kad si atraktivna, inteligentna i kreativna?"... Moj odgovor je: "Ja sam prekvalifikovana"... "Neka čuje dušman kleti, krvavi se vodi rat, prije ćemo mi umrjeti, nego svoje zemlje dat"... I mogu da počnem da pevam: drugovi i drugarice, ovoga proleća, posadimo cveće... Ja ću 7 novih ruža... Volim trnje iako mi uzvišene dimenzije signaliziraju da to treba izbegavati... Treba voditi računa kada u kamenu gromadu udaramo bacajući kamenćiće, jer postoji takav postotak verovatnoće da će se svaki bačen povratiti na onoga ko zamahne i baci jedan od kamenčića sa kamarice šljunka... Poenta življena i opstanka počesto i jeste ostati kamen do srži, jer samo kamen niko i ništa više nije u stanju da tako nemilosrdno sprži ili možda mrzi... Reč koja pokatkad podeli misao na delove suštine počesto učini da šatap tajne kosmičke neizrečene iskonske prostore objedini kamenom i vodom... I nikada se promeniti NEĆU... Pod trepavicama dva jezera slana, kišnicom prvom prolećnom, preispunjena, ko da su dva bela ždrala, vaskrsla iz blata... Moljci nisu uspeli izjesti neke naše reči... Reč nije jedan od nezavršenih crteža... Reč stoga jeste i mora biti - najveštije dovršena jasnost... I neki žubori kao da ostadoše neizrečeni, no ipak izvesno oslobođeni... U svakoj kapi kiše preobraženi i sve veći... Možda poraženi???... Iznad preupitanosti na nezadrživost reči spremni... Vešti... Prežaljeni... Neizmerno srećni... Reč nije smola pa da je rastopiš i njome poljanu mirisima smolastim okadiš... Reč nije ni zato da njome vazda po prašini tuđe grehe šaraš, a sam sebe varaš... I tako Reč jošte mnogo toga Jeste i još više toga nije... Podmukli nisu očigledno dobro vukli na onu stranu davnu... I neće više nikad tuđe procene oduzeti moj poetski zamah od mene, a niti će pramen sve te neke davno iščezle sreće, da ćutnju nemoći - smesti u moje još ne ozeble nozdrve devijantne... Reči pokatkad neće zabučati nešto nalik slapu i kao da pre svoga današnjeg izrečenja, sve te reči, neće zagrgoljati u stegnutom ždrelu... Mnogo smo jači nego što se inače misli... potpisujem nešifrovano svakom kapljom svoje krvi, znoja i suza... Naši nepriajtelji su pokatkad u blagoj vrsti nadmoći ili slepe svemoći, sve dok ne spoznaju jednoga trena koliko je opasno važna stvar našeg ličnog i odlučnog izbora... našeg prava glasa... našeg prava na slobodnu reč... Izvinjavam se finom i poštenom svetu... mada ovde ima bagre sa kojom se treba obarčunati na metaforičan i kreativan način... Misle zaposleni da je u životu ama baš sve imati posao... U ime nas do juče "besposlenih" mogu da kažem da nije tako... Bolje ne raditi ništa, nego raditi bilo šta... Svašta, moja mašta!!!... Kakva mi je muzika, takvo mi je i raspoloženje... The Blues... Mnogi su sejali dobro i samo dobro, pa im se vratilo i uzvratilo sve "zlo i naopako"... Plavet kao neka čudna avet... Pohranjene reči urezivanjem čuvam u kamenu,  gde smrvljena tišina nadjačava svaki govor oka, te trošne nasušne prašine, odveć umorne i prazne, iz koje kao da tek treba da se zaiskri blesak groma... PLAVET... Nebeska plavet, u nepoznato stvaranje i neprozračne daljine ništavnosti srastaju kroz nadanje ni snu više sličnom, dok odjekuje plavet... O, kakve to prhnuše ptice iz moje kose raspletene pod mesečevo sjajno uzdarje, sve te zlatokljune lakokrilate utve, što pod kljunom pesmu radosti još nečujno u pehare toče, niz oblake da blago dotoče... I neću ti reći, šta sve može u jednu malu reč da stane i koliko ostataka zgusnute žudnje u reč može da stane, i kada ama baš nema oproštajne muzike da sa zvučnika u ovu jednu reč stane i bliska ti nikad više možda postane...

OBRISI OVE JEDNE MALE DUŠE...

KADA MOJ KRUG POSTANE MANJI, MOJA VIZIJA  POSTANE ČISTIJA, A MOJ POGLED I VID POSTANU JASNIJI... Svaku reč treba pisati upravo onako kao da se o nečemu velikom radi, pa iako počesto i nije tako... Kad čovek dobro shvati gde mu je mesto i šta mu pripada, a šta ne i kad dobro razluči gde mu mesto nije i šta mu ne pripada - biće neverovatno oslobođen svih savetodavnih nameta, koji tako pljušte oberučke... jer što pre sve to skupa čovek pojmi, neće počivati u zabludi tuđih septičkih jama... Svakako i... Postoje ljudi koji će se tako lako opkladiti recimo u to kakva nas vremenska prognoza očekuje u narednih 7 dana... no retko postoje ljudi koji će biti u stanju da se pogledavši Istini u oči, opkalde sa svojim unutrašnjim Ja... jer uvek je lakše kladiti se na ono što je spolja, a najteže je opkalditi se u ono što skriveno vreba iznutra... Tek u totalnom mraku, bljesne Ideja... bljesne zvezda... rodi se pesma... Ja sam konačno u vezi sa svojim Ja... te opcije na facebook-u nema, pa tako ne mogu konačno da promenim svoj status veze u odeljku - informacije... Veza koju imam sa svojim Ja jeste najvažnija veza u mom Životu... Sve dolazi u pravo vreme... Budi strpljiva... čak i Pobede... Treba imati jako srce da se voli... I treba imati izuzetno jako srce da se voli iznova nakon što je srce bilo povređeno... "Piše pesme... zvezde broji... vetropir"... čak 759 do početka marta 2017-e... "Ako ne možeš biti pozitivan onda barem budi nečujan"... "Ja sam uvek na pravom mestu, radim prave stvari, u pravo vreme"... "Budite pažljivi sa svojim rečima, jer jednoga dana ono što ste rekli, može biti oprošteno, ali ne i zaboravljeno"... Treba činiti stvari koje nas oživljavaju... koje nas ne sputavaju... i to neće bito lako... pa se još usput treba jako truditi i crtati sunce tamo i gde ga nema... tražiti glasove srca i unutrašnju nit pomoću koje jedino jesmo u stanju prepoznati i razlikovati dobro od lošega... Ponekad sve što trebaš jeste zagrljaj od prave osobe i iluzorni "stres" će odmah da se istopi... Plišanog medu još nisam naučila da me grli... Obećav da hoću narednih dana... Da, Ja sam strpljiva... Da, meni je stalo... Ali čak i Ja imam moje granice... Ćutanje ima sve u svemu i mnogo vedriju stranu kroz čiju prizmu treba posmatrati svaki novi korak dalje... to samo pomaže da se uvidi dobro šta jeste najvažnije... a to nije svakako srozavanje samoga sebe u glib i u blato... ipak duša je zlato... Kad neko od vas zaćuti, znajte sigurno, da ste pre toga tom istom nekom izgovorili nešto mnogo neoprostivo i glupo... i tu vam je sav odgovor sveta, još od knjige Postanja... Ne povlačite figure u stranu, sa šahovske table života... igrajte... i posle više od 120 poteza može se postići remi... Većina problema u svetu ne bi postojala ako bi mi pričali jedni drugima i jedni sa drugima umesto što pričamo jedni o drugima... Ako ti ne činiš nečiji život boljim, i ti živiš tvoj život pogrešno... Lepi ostajemo samo za one koji nas nesebično i nelicemerno vole... ne očekujući ništa za uzvrat od ljubavi naše... a svi ostali vole nas iz koristoljublja i nekog prikrivenog interesa... Licemerja... Egoističnih potreba... Sažaljenja... Nešto specijalno stiže na tvoj put... Da li si spremna da to prihvatiš... Ako jesi napiši DA... samo da nije neki vid prevaspitanja... za to sam zastarela... MOJE MISLI SU STVARALAČKE... MOJE MISLI SU KREATIVNE... Neki ljudi nastaviće da te vole bez obzira šta ti radiš, a neki ljudi nikad te neće voleti bez obzira šta ti radiš... Idi tamo gde jeste ljubav... PREPREKA JE PUT... U svetu tolikih komunikacija, konekcija i veza, prava je neobičnost postojati i opstati sam... Živi dan po dan, i budi zahvalna za sve male stvari... Ne stresiraj se u vezi svega onoga što nije pod tvojom kontrolom... BUDI ODVAŽNA DANAS U SVEMU ŠTO RADIŠ pa i sa kojom masnom naslagom oko struka (manje više - nebitan detalj)... I drži se UMA... Dani postaju sve duži... Sada ću poći za Suncem... Uživam u mirisu i svežini bistrih voda... Sama, jer je tako mnogo bolje... Sad mi je potrebna hrabrost... Isidora Sekulić: "Pored zanosa i divljenja ima u ljubavi, kao važan, možda najvažniji element miilost i sažaljenje. Možda prava ljubav i nije ništa drugo nego sažaljenje. Možda prava sreća i nije ništa drugo do davanje. Možda pravi ideali i nisu ideali zadovoljavanja, nego ideali odricanja... Ali, ko sve to može?... Hristos je mogao... Pa ipak, tako mi se čini, sažaljenja može biti u čoveku više nego u samom Bogu. Čovek i s nebom, i sa suncem, i s Bogom ima sažaljenja!"... "U jadu je čovek jadan, sitan i mali, željan je prostog čovečanskog zbliženja, i tuži za umiljatom rečju, za toplom rukom, za nežnim zagrljajem"... I opet bez sluha, peni neka moja treća duša, a ja slutim život rida i zvezde prašinom prepokriva i opet pahulje nežno mi na kosu slete i ja vidim život opustošene jave kako svoje nove balade spravlja u čaši limunade... Pesnik često treba ropac smrtni, kako bi nakon njega porodio strofu vrednu uzvišenih i plemenitih dela... Ledena igla noći kao da taji rastvor u radosnoj tišini neme sreće dana i zalud kamen pokraj druma usklikne kad to plavo jutro i sutra ranjivo trese paperje sa žalosnih vrba... Na prelazu svih načela emocija izaziva još jedno otkriće sveta tu gde reč u trenu sledi zvuk sleđenim sjajem raspoređenog izraza u postignuću sugestivnosti bodrenja ili misaonih bodenja... Нашим људима очигледно недостаје шпањолске ватрености... Ljudi se ubiše od davanja saveta drugima, a ja se samo pitam - da li bar ijedan primeniše???... Pronađi vreme za strpljenje - to je put za spasenje... Na skali mojih prioriteta, samopoštovanje mi dođe na prvom mestu... Ko jednom dobro padne, teško da više ikad na zdrave noge stane i više mu nikad svetlo jutro ne osvane i slabo mu šta pametno na um padne... Otrcani fazoni i fore - za ofucane duše, za nacrtane obrvice, za svilene trepavice, itd... Tišina je najpobožnije stanje moje duše... Ako želite nekome da ulepšate dan, kažite mu laž... Isto tako, ako želite nekome da upropastite dan, kažite mu istinu... Osećam se baš tako umetnički bez bojice u ruci... Iz prkosa i inata zna se rođena da večno živi... Utamničeno moje mišljenje, danas je teško smestivo u te vaše preuzvišene kategorije, no pod lupom Sunca, ono je odveć sićušno i bedno, a moglo je da nije kažnjeno, uzrasti u nešto prokleto sveto i nadasve lepo... Тек кад покидам све те наметнуте окове и стеге, осетићу кап слободе свете... ali malo i lične osvete... o predivni svete... 

Iz moga plavog oka, poteče reč moja... 
ta reč što se nepodvaja od moga bića... 
ta reč što me drži i kad je ne izustim... 
ta reč moja, po kojoj prepoznajem svitanja...

Savetnik moje savesti, 
savesno mi slovesnošću 
svojom - kaže, pokaže i 
dokaže, da svesnost svoju 
ko prvi prolećni vesnik, tim 
slovesnim slovom, potvrdim
ko slobodu savesnu i svesnu...

ЋУТАЊЕМ ДОДИРУЈЕМ ПРОШЛОСТ...

Хтела сам у полусну 

тако весело да угледам 

по твом длану 

како то поскакује 

дах твоје душе, 

као да је избачен 

над пространом земљом, 

коју опажам 

као димљиво пругаста усхићења, 

која си ти по свом обичају 

измешао са плавим одсјајем 

реке што тече, 

а ја као да разгледам 

још једно присећање 

што тако марљиво јуриша 

да ухвати разбацану пуноћу 

коју закопасмо у рову 

још издалека 

свој интерес остављајући 

изнад времена и тока, 

да најзад тако и одвећ 

продискутујемо 

о супротности ишчекивања 

и онда збацимо престиж 

свог овог метежа, 

још једаред 

непосредан и посредан талас, 

а све ређе подесан и потресан, 

а особеност моја ова 

само јесте још бледи израз 

једне побуне 

што се пресити неправдом и болом, 

а ћутањем додирујем прошлост 

и ову мисао што 

тишинама душе клизи и господари, 

а разорен је умор 

над чистином срца 

и опет час јесте 

да употребим звук и шапат светла, 

који остаде сакривен 

у твом војничком шињелу 

кога прождера ноћна тмина 

и тужна хладноћа 

као неизмерни талог 

устрепталог бескраја...