Хтела сам у полусну
тако весело да угледам
по твом длану
како то поскакује
дах твоје душе,
као да је избачен
над пространом земљом,
коју опажам
као димљиво пругаста усхићења,
која си ти по свом обичају
измешао са плавим одсјајем
реке што тече,
а ја као да разгледам
још једно присећање
што тако марљиво јуриша
да ухвати разбацану пуноћу
коју закопасмо у рову
још издалека
свој интерес остављајући
изнад времена и тока,
да најзад тако и одвећ
продискутујемо
о супротности ишчекивања
и онда збацимо престиж
свог овог метежа,
још једаред
непосредан и посредан талас,
а све ређе подесан и потресан,
а особеност моја ова
само јесте још бледи израз
једне побуне
што се пресити неправдом и болом,
а ћутањем додирујем прошлост
и ову мисао што
тишинама душе клизи и господари,
а разорен је умор
над чистином срца
и опет час јесте
да употребим звук и шапат светла,
који остаде сакривен
у твом војничком шињелу
кога прождера ноћна тмина
и тужна хладноћа
као неизмерни талог
устрепталог бескраја...
Нема коментара:
Постави коментар