Lepo je izgleda kad čovek promaši, kad omaši, pa bio taj promašaj samo promašaj teme ili žanra, jer tek tada njega svrstaju tamo gde ide ono što poseduje neizmerno veliku vrednost... Ja nisam naučila na protekciju u životu, pa i na "olakšice" provlačenja i postane mi jako nelagodno ako osetim da me je neko možda negde propustio, pa čak iako ne zavređujem tu gde se nađem... I baš tako osrednji kao ja, gotovo se uvek nađu na početku velikog početka... i kako to ne bi okarakterisali kao "uspeh nad uspesima"... Bolje je izgubiti časno, nego pobediti sramno... Dok živim "pišem" i "pišem" dok živim - i to mi je najvažnije... "Slučajno" se treba naći i na pogrešnom mestu... Tako je to u životu... kad čovek ima šta da gleda - nema sa kim da gleda... preskačem da nema i sa čim da gleda... Nešto baš i nemam apetit za veliko martovsko usisavanje, no po svoj prilici moram se latiti usisivača i magičnih krpa... I jesam pozlatila kuću uklonivši svo to moje malo "đubre"... nikad manje prašine... Ja sam proza prosta koja dolazi da oslušne poeziju bardova... Kad bi neki ljudi znali koliko sam UMORNA I UMORENA ne bi više ikad moj broj okrenuli... I plašim li se to opet da svaki moj pokušaj da malo kročim opet propada... Da li se sve okreće protiv mene samo zato što se usuđujem da "pišem"... ako je tako onda bi trebala da likujem od sreće kad mi neko kaže da treba da skuvam sok od aronije... a zar nije očito da ja od svog pokušaja kazivanja koji je čist solilokvij ne tražim ama baš ništa... i onda shvatim da treba da umuknem i nestanem... jelte i prestanem... i da svojim izrazom ne smetam... kakvo vreme u ovo bedno nevreme... Teško za poverovati no ubiše mi ono poslednje pravo na moju tišinu... Toliko sam postala utučena u pojam već pet godina unazad da ubedim sebe da mi svakog osmog datuma na deveti u nevažno kom mesecu neopisivo iz nekih razloga donese neki potres... i bolje da umrem istog časa nego da više ikada gledam reprize svojih potresa... Postalo je jeres staviti svim tim brižnim i bližnjim ljudim do ZNANJA da ljudima moga tipa dozlogrdi ne samo sva ta ljudska dobrota, već i potajno prikriveno zlo... I baš je otužno ako izmučene ne izmučimo još više... Možda će opet pomisliti da sam glupa, gluva i luda - posao koji su mi ispričali da treba da počnem da radim - ja ipak da prihvatim ne mogu i neću... znam ja dobro da treba da radim i da od svoje plate živim - ali ako je iko mene video u pekari kako pravim kolače (ja u dubini svoga bića to nisam mogla ni da zamislim)... i mene je to sve ove dane jako jako mučilo... to što nisam imala kome da kažem da je meni to ipak zamor jer i nije moja kvalifikacija (možda je hobi a to je posve drugačije)... ja sam to tako površno klimala glavom i potvrđivala da je odlično baš tako i znala da lažem sebe najviše... i tako svo to mučenje dodatno je pokušalo da me uzdrma... mene koju je tako naivno i lako uzdrmati... A svi neopisivo srećni oko mene... valjda zbog mene... I to što će neko prigovoriti mojoj savesti sad kad čuju da sam opet promenila "mišljenje" ne dozvoljavam da me poremeti ikad više... ja samo želim malo više da dišem i znam da slabo "pišem"... Dragi nepoznati ljudi vama se izvinjavam na mom lupetanju... ja obično pričam samo onima koji me znaju... pa nekad i preskočite što ja kažem... tako pomislim da će mi postati lakše... Svaki moj potres nezavisno od jačine ravan je umiranju i odumiranju... a kojim se snagama vraćam iznova više ne znam ni ja sama... Možda sam ja duhovno slepa, ali pronaći ću sama svoj put i sferu interesovanja... Pisanje je prokletstvo i ja to znam odavno... i tako čim se ja osmelim pa krenem da šljapam ovde po blogu... desi se neki usud koji pokuša da me zaustavi... poljulja... a ja više ništa novo i ne umem da smislim... ja samo lepim ono što sam nekad davno pričala u vidu svih tih malih rečenica... i to je obično ispisano latinicom... doduše ima novo i to je na ćirilici i to su mahom "pesme"... Nema više utešnog citata - trenutno mi sve ide naopačke... Sad mi sinu kroz glavu... danas je veliki praznik i težak - zato su današnja iskušenja bila ovako "strašna" po moja nejaka pleća... Žalosno je samo jedno - to što otrežnjenje dođe posve kasno... Večeras ću sigurno zaspati mnogo lakše pošto sam osvestila sve svoje zablude i naravno grehe teške... I nije imalo potrebe da se ja baš danas srožem do samog dna pakla... imam utisak da ja iz začaranog paklenog lavirinta nisam nikad ni izašla... A kad bljesne snop svetla onda duša može da se smeje... Ako je za sve što me snalazilo moja negativnost kriva biće mi mnogo lakše i biću najsrećnija na svetu... Ali ako je uzrok nekih iznenadnih dešavanja tuđe negativnosti uzrok tu sam poražena kao čovek... ali mi je lakše ako je i tako - da se ne mučim i dalje pitanjem da li ja pokatkad pogrešno ocenim ko je negativac, a ko ne... I danas sam stekla utisak da jedni isteruju moje demone napolje, dok drugi te demone na mene iznova šalju... i tako ja se pokunjim, trpim i ćutim i pričekam da taj rat dobra i zla nad mojom glavom prođe - i molim Boga da boli što manje... I konačno dobila sam divnu novu zamisao... no nju moram prećutati... Sicilija + Etna = erupcija Sreće... Život je FORTUNA... Sreća ne bi trebala biti nazvana "pikolo", već "grande"... "Kujte velike planove za sebe"... Ako se istopim, znajte da je od Sreće... Sreća jeste onaj tračak svetlucave Iskre, posle toliko pomrčine i mraka... Jedino neizmerna sreća jeste u stanju da pomiče i razmiče najviša brda i planine... Prvi trenutak u životu ne treba očekivati, jer on neizostavno dolazi, u vidu divnog putovanja, recimo kao te 2015-e... Dobra duša zaslužuje dobro putovanje... Smišljajte najlepše stvari samo za sebe i o tome nemojte dalje pričati nikome... Sve najlepše stvari ustvari dolaze iznenada... Ne pokušavajte da vas drugi smatraju srećnim, jer vi to od danas doista i jeste... I konačno za neopisivo veliku Sreću jeste dovoljno samo jedno fantastično putovanje... Kada vas prijatelj pozove na putovanje, krenite... I najveći i najlepši snovi mogu biti zasnovani na činjenicama... Ja ću noćas sanjati najlepše i najveće ostrvo u sredozemlju celom... Ako znate da štedite, uvek ćete moći da otputujete negde... Uvek je bolje brinuti brigu tuđu, jer onda automatski postanemo neosetljivi na naše vlastite brige (naravno ukoliko ih ima)... A kada nam osakate misli, skrate i uskrate pravo na vlastito raspolaganje istim, šta ostaje???... Ti nemaš pravo... Ti nemaš pravo na misao svoju, jer ona porađa sumnju novu... Ti nemaš pravo na misao svoju, jer ona rađa slutnju novu... Ti nemaš pravo na misao svoju, jer ona ko rđa u ćutanju zarđa... porđa... Svako vraćanje u prošlost ravno je još jednom novom porazu... Posle svakog životnog poraza, osećam se potrošeno i prazno... SVA SVOJA VELIKA ZANIMANJA, ZAVRŠAVALA SAM POŠTENO I PORAZNO... Danas iza mene ne ostade neki naročit broj ispisanih i dobro smišljenih statusa, no važan je broj svih pređenih golemih i prašnjavih kilometara... Ja priznajem svačiju vrednost... I smatram da svako ima bar zrnce vrednosti te... Eto takva sam... Ali isto tako očekujem i da se meni od strane tih istih - prizna bar neka vrednost... No, samo kad preživeh ovaj dan reših da se odreknem čak i toga... Samo neka sam živa zdrava i na nogama svojim... Večerašnje veče donelo je miris zime u najavi... Spremite se - biće snega i ladnoće neke... Proleće još neće...
Нема коментара:
Постави коментар