Ko se drži srži Istine gladno je siroče sveta... Naleti vetra stigli u naš kraj pre ispisane prognoze... Hahaha... zar je neko i pomislio da ja zavređujem nešto bolje od uobičajenog... a što je uvek prazno i veliko NIŠTA... Zato sam se unapred ironično nasmejala svojim malim pokušajima i poletima u "visinu" takvih POETA... odrezanih krila se ipak ne leti... i valjan razlog da se više ne zalećem igde...Više nego ikad dobila sam potvrdu da moje unutrašnje JA ili instinkt (tačnije INTUICIJA), ta nepogrešiva CIJA - nikad ne greši i da najbolje odgovore zna i daje čak koji dan ranije... unapred... I tako svaki isforsirani polet, završi se onim čime i treba - razočaranjem do neba... Ipak treba da se utešim sa malo soli i brašna... jer tu se najbolje snalazim i tom materijom mešenja vladam... Ko se mrvicama hrani, kažu mrvicama bi trebao i da se nasiti... zasiti... Ipak ljudi ovoga kova kad tad treba da očekuju i bar pristojnu krišku od Života... Svaka čast svima, svim lepim predlozima, pa i željama... no ostaje ono provereno - niko bolje ne znam šta je ustvari meni najvažnije, šta po mene najbolje do JA SAMA (a kad napišem JA SAMA neka se ne poraduju manijaci, jer ipak i nisam tako SAMA kako se njima učini)... no i ne baš JA SAMA već JA u simbiozi sa svim svojim unutrašnjim čulima i svojom INTUICIJOM kojoj do neba HVALA (i sa još mnoštvom koje kakvih udruženja)... Nekim ljudima ni "upornost" manijačna ne može se isplatiti... sem da počnem da razmišljam da prijavim negde i nekome one (možda je i jednina u pitanju) koji pokušavaju svojim dosadama da me uznemiravaju na mobilni telefon, po kome i imam neke naloge (tipa viber, "vocap" itd...)... A pošto imam broj sa koga mi tako bespotrebno pristiže to "cao" imam i motiv otići do prve poslovnice i da protiv istog broja podnesem prijavu... Onaj ko me ne zna - bolje da me se kloni i pričuva... Ne treba previše verovati mome pisanju, zar ne... jer još uvek blago izmišljam... Sreća pa napravim koktel od onoga pre mene od lane, i mene posle onoga od lane... i to je takvo mnoštvo rečenične lave... I za razliku - sada pišem bez straha i mane... I tako danas sam svečano obećala svome JA i nebesima - da više nikad i nigde, ni na bilo koji konkurs pesničenja NEĆU poslati svoje pesničke tralje (nekad nazivano svoju malu bednu pesmu)... Neće biti potrebno da me iko prozove zbog kršenja ove moje zakletve - jer ja ne moram da napišem i kažem (za mene je dovoljno da pomislim tako - i tako ostane i svane)... Ovo je momenat kada ja stvarno odsecam sve bespotrebno nekim čudom u meni nekad davno nakačeno... puštam i otpuštam... I pitam se koji to vrag tera čoveka da pokatkad učestvuje u onome što ga se baš i ne tiče mnogo... Kao što sam se ja divila vašoj upornosti opstanka zarad nekih super ideala, isto tako se i vi smirite na svaku vest od mog daljeg i sve ekstremnijeg odustajanja - pa skoro od svega... JA NAJVIŠE VOLIM BITI PORAŽENA... to je moj usud... i protiv toga se ne treba batrgati zalud... Peti mart ume i da ošamari... I da baš tako, moj bluzeru, moj luzeru: toliko sam umorna da više ne mogu ni da plačem... Zajedno smo toliko umorni i ne možemo više da plačemo... Ako je isforsirani pozitivizam ono što treba da ostavi utisak na ovaj svet, onda se ja odričem doslovce tog i takvog pozitivizma... a to znači i SVETA... pa ZBOGOM SVETE!!!!... A minuti sporo promiču, baš sada kad mi treba malo ubrzanja... A napolju tako divna kiša pada... Ljudi me pitaju: "Zašto si ti sama, kad si atraktivna, inteligentna i kreativna?"... Moj odgovor je: "Ja sam prekvalifikovana"... "Neka čuje dušman kleti, krvavi se vodi rat, prije ćemo mi umrjeti, nego svoje zemlje dat"... I mogu da počnem da pevam: drugovi i drugarice, ovoga proleća, posadimo cveće... Ja ću 7 novih ruža... Volim trnje iako mi uzvišene dimenzije signaliziraju da to treba izbegavati... Treba voditi računa kada u kamenu gromadu udaramo bacajući kamenćiće, jer postoji takav postotak verovatnoće da će se svaki bačen povratiti na onoga ko zamahne i baci jedan od kamenčića sa kamarice šljunka... Poenta življena i opstanka počesto i jeste ostati kamen do srži, jer samo kamen niko i ništa više nije u stanju da tako nemilosrdno sprži ili možda mrzi... Reč koja pokatkad podeli misao na delove suštine počesto učini da šatap tajne kosmičke neizrečene iskonske prostore objedini kamenom i vodom... I nikada se promeniti NEĆU... Pod trepavicama dva jezera slana, kišnicom prvom prolećnom, preispunjena, ko da su dva bela ždrala, vaskrsla iz blata... Moljci nisu uspeli izjesti neke naše reči... Reč nije jedan od nezavršenih crteža... Reč stoga jeste i mora biti - najveštije dovršena jasnost... I neki žubori kao da ostadoše neizrečeni, no ipak izvesno oslobođeni... U svakoj kapi kiše preobraženi i sve veći... Možda poraženi???... Iznad preupitanosti na nezadrživost reči spremni... Vešti... Prežaljeni... Neizmerno srećni... Reč nije smola pa da je rastopiš i njome poljanu mirisima smolastim okadiš... Reč nije ni zato da njome vazda po prašini tuđe grehe šaraš, a sam sebe varaš... I tako Reč jošte mnogo toga Jeste i još više toga nije... Podmukli nisu očigledno dobro vukli na onu stranu davnu... I neće više nikad tuđe procene oduzeti moj poetski zamah od mene, a niti će pramen sve te neke davno iščezle sreće, da ćutnju nemoći - smesti u moje još ne ozeble nozdrve devijantne... Reči pokatkad neće zabučati nešto nalik slapu i kao da pre svoga današnjeg izrečenja, sve te reči, neće zagrgoljati u stegnutom ždrelu... Mnogo smo jači nego što se inače misli... potpisujem nešifrovano svakom kapljom svoje krvi, znoja i suza... Naši nepriajtelji su pokatkad u blagoj vrsti nadmoći ili slepe svemoći, sve dok ne spoznaju jednoga trena koliko je opasno važna stvar našeg ličnog i odlučnog izbora... našeg prava glasa... našeg prava na slobodnu reč... Izvinjavam se finom i poštenom svetu... mada ovde ima bagre sa kojom se treba obarčunati na metaforičan i kreativan način... Misle zaposleni da je u životu ama baš sve imati posao... U ime nas do juče "besposlenih" mogu da kažem da nije tako... Bolje ne raditi ništa, nego raditi bilo šta... Svašta, moja mašta!!!... Kakva mi je muzika, takvo mi je i raspoloženje... The Blues... Mnogi su sejali dobro i samo dobro, pa im se vratilo i uzvratilo sve "zlo i naopako"... Plavet kao neka čudna avet... Pohranjene reči urezivanjem čuvam u kamenu, gde smrvljena tišina nadjačava svaki govor oka, te trošne nasušne prašine, odveć umorne i prazne, iz koje kao da tek treba da se zaiskri blesak groma... PLAVET... Nebeska plavet, u nepoznato stvaranje i neprozračne daljine ništavnosti srastaju kroz nadanje ni snu više sličnom, dok odjekuje plavet... O, kakve to prhnuše ptice iz moje kose raspletene pod mesečevo sjajno uzdarje, sve te zlatokljune lakokrilate utve, što pod kljunom pesmu radosti još nečujno u pehare toče, niz oblake da blago dotoče... I neću ti reći, šta sve može u jednu malu reč da stane i koliko ostataka zgusnute žudnje u reč može da stane, i kada ama baš nema oproštajne muzike da sa zvučnika u ovu jednu reč stane i bliska ti nikad više možda postane...
Нема коментара:
Постави коментар