Месец септембар, почетак велике црквене године
Господње, али и сећање на великог цара Константина који Крстом победи
Максенција. Месец у коме се сабирају плодови и започињу неки нови послови, али
и подвизи. Месец у коме ће започети ново годишње доба- јесен.
Септембар, дан четврти, недеља света,
литургија се служи у манастиру Рачи. Данас се сетисмо и одслужисмо
десетогодишњи помен и отпојасмо ''вјечнаја памјат'' архимандриту Хаџи
Хризостому, старешини манастира Раче, који нас напусти те 1995. године
Господње, у својој 79-ој години живота земаљског. Овога дана утеху потражих у
ризници рачанској, у библиотеци, међу близу три хиљаде књига, старих и младих.
Са полице узех књигу са насловом ''Архимандритов прстен''.
У сутон септембра петог кренула сам после 5
година Господњих опет ка Боки, ка колевци мојој, која ме најлепше успављује и
која ме као добра мајка тихо уљуљкује. Бока, Бококоторски залив, манастири
приморја, мали древни рибарски градић Столив, са истим осмехом ме дочека
септембарског дана шестог, у сами освит зоре, у тренутку кад се сунце над
заливом рађа.
Име града Столив значи и прича причу о 100
засађених маслина, 100 олива. Легенда каже, а мештани је препричавају и
причају: ''Да би младић стасао за женидбу претходно је морао да засади 100
стабала олива (маслина)''. Олива је прави драгуљ медитерана. Ово слано воће,
символише зачетак живота. И ова моја прича јесте символ великог и неког новог
почетка. Стабла оливе су крива, као што сам увек ''крива ја'' и моја крвава
Дрина. Олива успева крај мора и сунца у стеновитој Црној Гори. Ово дрво живи и
по хиљаду година. Она је и символ мира, али и неког новог почетка, победе и
тријумфа. Деци на часовима православног катихизиса, причах некада давно како је
голубица држала у свом кљуну маслинову гранчицу и њоме је праведном Ноју
наговестила да је дошао крај великом пототу. Дај Боже да ово буде и крај потопа
мог. Укус оливе је сладак, горак и кисео, све то одједном и у исти мах. У
старим приморским бокељским подрумима, у млиновима још увек се плод маслине
меље и тако се добија најфиније, најздравије, висококвалитетно хладно цеђено
уље.
Дана седмог септембарског, кренула сам ка
Михољској превлаци, коју некада давно прекрстише у Острво цвећа, ка рушевинама
манастира светог архангела Михаила из 12 века. Поклоних се на Превлаци крај
светих Арханђела, моштима светих мученика превлачких, мироточивих. Овде дођох
на свету Огњену Марију први пут 2000. године Господње. Као и тада, тако и сада,
одох истим путем у светињу нову, у манастир Савину код Херцег Новог. Бока
Которска је вековни чувар и ризничар светогорског исихазма, па стога нека вас
не чуди зашто је свети Владика Николај Жички, толико био одушевљен Боком и
манастиром Савином. Поклоних се Најлепшој од свих, Савинској Госпођи Пресветој
Богоматери. Потом пожурих на манастирско гробље, под високи бор, јер ту се
недавно сахрани почивши игуман дечански и савински отац Јустин, родом из
Добруна, узводно од реке Дрине, горе крај Вишегрда.
Обиђох цео залив унаоколо од Рисна , Пераста, преко
Дражиног врта и Бајове куле, па све до Доброте, Котора, даље низ Муо, Прчањ и
опет као и на почетку приче, до Столива.
Столив опет прича неку нову причу. На плажи
сретох оца Авакума, игумана манастира светог апостола и првомуеника Стефана у
Сланцима код Београда. Сусрет са оцем Авакумом открива причање чудесно. Године
1952. Господње провео је у манастиру Рачи, заједно са почившим игуманом
студеничким и градачким оцем Јулијаном и садашњим патријархом Павлом. Провео је
пуних 7 година Господњих у Рачи на Дрини, а сада је игумана манастира Сланци,
метоха манастира Хиландара, за који се каже да га је основао свети краљ
Драгутин крајем 13 века, наш свети рачанин Теоктист. Опет Рачанин, повезује
рачанско благо и баштину у причу и причање о Рачи и око Раче. У турско време
манастир Сланци су 1833. године Господње некрсти порушили, а од тог материјала
изградиле су се 1834. две цркве у околним селима: у Великом Селу храм светог
архиђакона Стефана и у ондашњем селу Миријеву, а данас великом београдском
насељу, храм светог пророка Илије. Храм миријевски јесте онај исти храм у коме
се причестих ове 2005. године Господње на празник Ивањдан и на празник светих
апостола Петра и Павла. Храм који је посвећен светом пророку Илији као и мој
храм бајинобаштански, у коме ме крстише 1976. године Господње, како ми моја
мајка рече, 12. септембрa на дан када се слави Свети Александар Невски непобедиви витез
православља. Отац Авакум ми још рече да
је потомак нашег почившег патријарха Варнаве Росића, кога злотвори отроваше у
сред Патријаршије, у Београду, ту крај Саборног храма, крај београдске Саборне
цркве, која је посвећена светом арханђелу Михаилу. Патријаршија која је
изграђена 1934-36. године Господње, на месту старе Патријаршије подигнуте
средином 19 века. Саборна црква која је грађена од 1837. године Господње на
темељима старијег храма, а освећена 1845. године Господње, ћути и велику тајну
крије. Испред ње два гроба, Вука С. Караџића и Доситеја Обрадовића, а унутар
храма гробови у којима почивају кнез Милош Обреновић, патријарх Гаврило Дожић и
митрополит Михаило Јовановић. У храму мошти светог цара Уроша и деспота Стефана
Штиљановића. Патријарх српски Варнава Росић од 1930-37. године Господње, јесте
онај који је прешао са храбрим Солунцима преко Албаније на Крф, бранитељ
српства и православља. Отроваше га 1937. године Господње, 23. јула, датума
истог и месеца истог када и мене мајка Милена роди, али 4 деценије касније. Ове
2005. године Господње многи ће још увек рећи и написати како је велики
патријарх Варнава умро под још ''не разјашњеним околностима''. Данас трују под
истим, назовимо то ''неразјашњеним околностима''.
Прошао је облак сиви и кишни ту са Ловћена и
донео освежење. Чују се зрикавци, али и моји стари другари, галебови. Бродови,
бродићи, једрилице, једрењаци. Све се креће, плови и покреће. Марков рт јесте
мој сусед најближи и најтиши, као и стари доби Прчањ, на коме Његош записа и
написа свој чувени тестамент . Срећем миле, драге и познате Бокеље, али и моје
бајинобаштане. У Прчњу их увек има и ту их радо сретнем. Ми са планине Таре и
са десне обале реке Дрине, скровиште, збег и уточиште, пронађосмо ове 2005.
године Господње крај обале бококоторске, у заливу, ту близу Савине, Бање и
светих Арханђела превлачких, ту пред вратима и капијом старог града Котора и
цркве светог Николаја и светог Луке.
Вода слана, рива, валови високи и плажа,
сећају ме на дане прошле, на детињство, на све миле и драге, на године
Господње. Гледам планине моје сиње, громаде велике, стене дичне и високе које
вековима пркосе и одолевају, на планине достојанствене. Бока чува своје куће
старе, обале на којима се узгајају шкољке, на којима ловор расте, палме се
њишу, зри нар и киви, маслине и грожђе.
Мирис соли, мирис воде, мирис ловора, мирис цвећа и лаванде. Мирис после кише,
мирис сунца. Песак, шљунак и камен. Рушевине неке тврђаве и зидине старе.
Морски рибари начинили су ковањем, то јест, исковали су своје животне снове, а
да су при томе остали умерени у својим захтевима. Војнички капут, тај стари шињел,
начинио је жуљ, начинио је отврдло место на кожи, на руци мог прадеде храброг
солунца Алексе, али и мог покојног деде Радомира, сплавара са реке Дрине.
Попис тачака на седници или дневни ред,
одредили су изнемоћали од глади, односно они који су превише изгладнели.
Вече пријатно, залив као да спава, али
одједном по њему језди бродић, окупан у зелено и бело светло. Ишчитавам и читам приповетке о
Пљескову, Хаџи Мелентију, Рачи, Дрини, док таласи бокељски запљускују обалу на
којој стојим. Бродови својим трубама поздрављају градић Пераст, поздрављају
залив, одлазе или тек долазе.
Септембар дан десети. Поподне крећем из
Столива. На путу ка Будви свраћам у манастир Подластва, у Грбљу, са црквом
рођења Пресвете Богородице. У порти затекох велики бели Крст, на коме је
исписан стих: ''Прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско''. Чиатам
имена страдалника пострадалих од партизанског пуцња. У вечерњим сатима стижем
под Острог и поклањам се заједно са мојим татом Владимиром, који је овде по
први пут, свецу острошком Василију чудотворцу.
Дана једанаестог на празник Усековање и на
празник Сабора свих српских светих, дођох у зору рану, у недељу свету, у Бајину
Башту, у авлију вароши, где су моји староседеоци, носећи најлепше успомене од
Боке, преко Острога, па све до Раче, ове 2005. године Господње, месеца
септембра, на крају лета, ипак божанственог, слава Богу.
Нема коментара:
Постави коментар