У освит 11. новембра 2006-ог лета Господњег на
дан Светог Аврамија Затворника кренула су 4 поклоника (иста посада као и
септембра 2012-е), преко Таре, Кремна ка Мокрој Гори, а у природном парку
мокрогорском крај пута сретосмо једног дивњег
зеца у хитром кораку, а нешто касније и једну жуту лисицу која се лукаво
прикрадаше, али је у мраку очи попут фара на аутомобилу одадоше. Преко Добруна
све до Вишеграда и старог моста Соколовића ''НА ДРИНИ ЋУПРИЈА'' , узводно реком
Дрином, путовала су 4 поклоника идући тамо одакле нам сунце долази, одакле нам
излази и тамо где се рађа, тамо одакле и наши претци дођоше у Пљесково, данашњу
Бајину Башту. Поздрављају нас у освит зоре две Дринине притоке речице Осаница и
Колина. Кроз ''одмориште слуха'' јездила су и пловила наша кола. Одједном пред
нама непрегледно Гатачко поље. Заустависмо се да уберемо жалфију (кадуљу) ту
свелековиту биљку. Узесмо најлековитије
од мајке наше Херцеговине да поделимо са нашим милим и драгим када се вратимо у
крај родни, у Бајину Башту. Како је лепа
земља Светога Саве и Светога Василија Острошког и њено бесцен благо
Православна Епархија Захумско-Херцеговачка са својим црквама, манастирима,
гробовима мученика, стратиштима и јамама. Како волим Херцеговину, моју пра-пра
дедовину, земљу распету, жртвовану и напаћену, земљу Христових мученика и
мученица. Каква милина струји низ тело, каква се радост у души порађа у земљи
коју од давнина зову и називају Војводством Светога Саве, јер принц Растко
владаше земљом Хумском и Захумљем, а Свети Сава основа Епископију
Захумско-Херцеговачку. О Херцеговино земљо брдовита и равна, земљо поља и
долина, река и планина, земљо света и мученичка, земљо камена и суза, црквишта
и књига, витезова и владара, владика и устаника, земљо гуслара и хајдука,
песниак и сликара. Тек сада разумем зашто Владика Атанасије Јевтић назива
Херцеговину ''матичном српском земљом''. Стајемо код КОРИЋКЕ ЈАМЕ и прислужујемо воштанице за покој душа
мученика из села Корита и околних билећких страна. Топоними промичу један за
другим, а мени се урезаше у памћење тек по неки ''знакови поред пута'' , они
звучнији као што су: Мека Груда, Голобрђе, Бијела Рудина, Билећа, језеро
билећко, Јасен и Требиње. У Требињу прво похитасмо преко каменог моста, преко
Требишњице реке ка брду ЦРКВИНА ка
цркви ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ГРАЧАНИЦИ. Сусрет са
песниковим гробом, са душом ЈОВАНА ДУЧИЋА, за кога Владика Атанасије Јевтић
написа: ''Умни српски песник и дипломата, Херцеговац'', а за Херцеговце исти
Владика каже: ''Боре се и гину где год затреба''. Дучић Херцеговину описа да је ''то област која је српској нацији дала
све што је наша крв најбоље родила''. Сусрет са душом великог песника и
изгнаника, са оним кога називају ''кнезом српских песника'', а који је писао не
само прозу и поезију, већ и студије, расправе, путописе и есеје. Црквина,
Дучићево брдо изнад Требиња, моја Црквина у Бајиној Башти (некада село Луг и
заселак Пуртићи, изнад десне обале речице Рача ка ушћу у реку Дрину, подно брда Шарампова, данас насеље и
предграђе Бајине Баште, ливада мога детињства по којој сам брала дивљу
камилицу. Проналазим сличности и пожелим да сам само једна капљица, само једна
мала искрица Дучићевог генија, Дучића који је волео градове, универзитете,
библиотеке, музеје, галерије, куповину књига, генија који је ''вечно трагао за
новим'' и био ''вечно неспокојан''. Гледамо са Црквине на Требиње и присећамо
се славне херцеговачке прошлости. Пореклом из Требиња била је прва српска
династија Војисављевићи која је владала пре Немањића. Из Требиња је и династија
Бранковића. Из Требиња је и Руђер Бошковић. У Требињу је Вук Стефановић Караџић
сакупљао и прикупљао песме. То је град знаменитих и изванредних личности.
Требиње је град по коме је Дучић засадио платане, борове и медитеранско растиње
начинивши га тако ''цветним вртом'', градином мирисном, ''вртом Херцеговине'' и
баштом бајном. То је град чијем парку је Дучић даровао споменик песнику Његошу,
Владики Раду. Јелена Анжујска мајка Драгутинова и Милутинова, имала је на реци
Требишњици двор у коме је проводила зиме благодарећи предивној клими. Волео је
Дучић Требиње, а и Мостар где је прве стихове написао и говорио пером својим:
''Свако има по један град...Град младости...Ако то није град где смо се родили,
и први пут видели рађање сунца, то је ипак место рађања свих наших почетака,
свих илузија, првог поноса пред животом, првог пркоса међу људима...Првог
разочарења идејама и принципима. Човек којег запитате откуда је треба да
одговори најпре именом града своје младости, а тек затим именом места свог
рођења''. А моја маленкост воли Бајину Башту и Беогард. Био је Дучић учутељ у
Бијељини, манастиру Житомислић и у Мостару, а моја маленкост беше вероучитељ у
Бајиној Башти и Београду. Куповао је књиге почев од најранијих студентских дана
и тако створио своју приватну библиотеку. Тако и моја маленкост започе куповати
књиге одласком у Београд на студије и купујем их још увек полако стварајући
библиотеку личну и скромну. Овога пута
купила сам за своју кућну библиотеку Дучићеве књиге и тако обрадовала ум и
срце. Био је Дучић пасионирани читач књига, а време је проводио или у читању
или у посматрању. Тако и моја маленкост ужива у читању књига, чита, ћути,
посматра, бележи и пише. Дучићеви стихови то најлепше осликавају: ''Учаурена
буба ћути, и преде свилу за плашт Цара...Од једне сузе тисућ река! И свуд по
један пророк вапи''. Посетио је Дучић Христов Гроб и Јеруслим и доживео преображај. Тако и моја маленкост
сања да посети Јерусалим, а до тада посећује нека друга света места и вапи за
преображајем душе и тела. После песниковог брда и цркве, после брда Црквина,
брда лирике, књиге и позије, крећемо ка правцу Мостара, а на 4 километра од
Требиња поред реке Требишњице пред нама се указаше куле и капије манастира
ТВРДОШ. Помилова нас света рука монаха Јоасафа и Свете мајке и краљице Јелене
Анжујске, мајке нашег Драгутина и Милутина, чији празник сутра се прославља, а
кога од радости називам у причи Теоктистов дан. Од монаха тврдошкох чусмо за
здравље бившег Епискога Захумско-Херцеговачког и Приморског и помоћника и мјестобљуститеља
Жичког Атанасија Јевтића, које је као што чусмо, слава Богу ДОБРО. На тему
Косова монах тврдошки нам изусти: ''КОСОВО ЈЕ УВЕК БИЛО И БИЋЕ СРПСКО''.
Испричасмо им о нашој Рачи, а они нас уз благослов испратише и дариваше нам по
две иконице Свете Петке и Светог Василија и даље нас отпратише, остајући у
тишини да ''окрећу'' монашке бројанице своје. Пожелеше нам свако добро и да
Свети Василије услиша све молитве што се у души роје. Настављамо да колима ходимо ка прелазу КЛОБУК
и тако иза нас остаде Херцеговина, а испред се указа Никшићка општина.
Пролазимо Илино брдо, Црвене стијене, Подбожур, Каменско, Трубјелу, пролазимо
плодну Жупу никшишћку у којој ручамо и кафу пијемо. После предаха пред нама се
указа град Никшић и бела црква Светог Василија Острошког више парка. ''И ми
имао Црвене стене'' - причају и траже сличност 4 поклоника из Бајине Баште. Дан
сунчан, топао, пролећни не, већ летњи. Сунце сија и високо је. Дан ће овај
трајати јако дуго и биће врло леп. Хитамо и жељно ишчекујемо стену високу под
којом ће МАНАСТИР ОСТРОГ да се забели и већ види. Стижемо. Гужве нема.
Поклањамо се Свецу Василију слава му и милост. Вечерња молитва и по други пут
се поклањамо и целивамо Светог Василија тело нетрулежно. Ноћимо под звезданим
небом острошке светиње и молимо за своје најмилије, а неки од њих ове вечеру у
Центру ''САВА'' у Београду на вечерњем окупљању и дружењу Бајинобаштана
завичајаца, у сусрету Београда и Бајине Баште. Свети Василије моли Христа Бога
за Славка, Верицу, Бранка и Олгицу...
Осванули смо у недељу свету на дан Светог
краља Милутина, преподобног Теоктиста и Јелене, на дан Светог исповедника
Варнаве Епсикопа Хвостанског, на Теоктистов дан, под Острошких висинама
пречудесним. Око 5 сати и 30 минута изјутра крећемо ка манастиру МОРАЧА. У Морачи
Службу Свету служи отац Стефан игуман манастира Пиве, рођени брат оца Рафаила
игумана морачког, чувар ћивота у коме је рука Светог краља Уроша, Јелинон
супруга а Драгутиновог и Милутиновог оца.. Отац Стефан нас причести и са
Христом сједини, а Христово Свето Тело и Крв очисти и уми све нас. У Морачи нас
помилова рука Светог Харалампија. Из Мораче крећемо ка манастиру КУМАНИЦА у
који стижемо тачно у 12 сати поподне, где нас дочекаше мошти Светог Григорија
Куманичког. Отац Николај се припремаше за обављање чина Свете Тајне Крштења. Из
Куманице даље свраћамо у МИЛЕШЕВО. Затичемо велику обнову и васкрс ове древне
светиње и конака њених, светиње која је српски Јерусалим. Прво се поклањамо
ћивоту Светога Саве и Гробу Светога Саве, где нас отац монах светим миром крстообразно по челу помаза.
Поклањамо се ћивоту Светог краља Владислава, а Бели Анђео нас поздравља речима:
''ХРИСТОС ВАСКРСЕ!''. Поклањамо се и моштима Светог Нестора Тркуље игумана
милешевског кога партизани убише и стрељаше
октобра 1941-е године, а који је канонизован на мајском сабору 2005-е
године заједно са новопросијавшим исповедницима и мученицима . Из Милешеве
стижемо у манастир БАЊУ код Прибоја. Монахиња нам добродошлицу пожели и ка
чудотворној икони Образу Богоматере са живим Христовим ликом упути, кога одмах
целивасмо и молитве своје излисмо. Саопшти нам и радосну вест да се ускоро
отвара ризница у Бањи, то ископано благо бањско од стране госпође Шакоте, које
се чувало у Патриајршији у Музеју, а сада је враћено, биће доступно сваком поклонику
и боготражитељу. Монахиња нам исприча да је већ видела те величанствене сребрне
предмете, та богато окована Јеванђења, жезло и патерицу Светога Саве. Позва нас
да дођемо јер ће то бити велики догађај и величанствен чин који Бања и
заслужује. Пред фреском Николаја Мирликијског и Бањског помолисмо се и тиме
окончасмо ово ходочашће на Теоктистов дан.
После 18 сати вратише се 4 поклоника у Бајину
Башту носећи у срцу Дучићеве речи: ''Свака срећа наилази у човековом животу на
штету друге среће; сваки нови бол је повредио само неку стару рану...Прошлост
постаје јача него све друго'', носећи у души то духовно бесцен благо које
накуписмо док ходасмо и обилазисмо света места земље свете и крвљу мечика
натопљене, носећи тај мир и спокој због кога би могуће рећи: ''Сад могу да нам
раде шта хоће, сад могу и о стене да нас бацају, сад могу и камењем да нас
гађају''. Слава Светој Тројици и Светом Василију Острошком слава и милост, јер
нам тако лепо отвори путе и тако олако нас проведе кроз свих 750 километара
које пређосмо. Преко Таре коју је
стезала магла и кише која је са стилом падала, стигосмо до Шарампова до кога
нас проведе света рука нашег Теоктиста, нашег Светог краља Драгутина, Урошевог
и Јелениног сина, а Милутиновог брата, молитвеника пред Господом и чувара нашег
краја и наше Раче.
Слава и Хвала Богу за све!
Нема коментара:
Постави коментар