СТАРИНА НАПИСА...

Лила је киша ''ко из кабла'', како често воле да кажу моји варошани, тог 21-ог фебруара 2006-е године. Око поднева у продавницу манастирску свратио је страник, странац, чудак и дека. Остави ми у аманет на листу ''артије'', дрхтавом и промрзлом руком исписано благо, песму о манастиру Рачи. Старина написа:

''У шумици малој поточић жубори, и с` камења пада, као да корача.

Крај њега се бели: у сенци дрвећа историји познат наш: манастир Рача.

Сећамо се овог храброг сина, он обнови дело Краља Драгутина.

Он је доста хришћанскога дара и самога је турског преварио цара.

Наш манастир стоји: из векова стари.

Палили га: Турци, Немци и Бугари''.

На парчету папира, овај чудак и добри старина, остави ми име своје, како бих могла потписати испод песме ове његово име. Милутин му је име.

Господе хвала Ти и Света Тројице слава Ти на дару овом, што добих песму старине Милутина. Раба свога Милутина спаси и све грехе му опрости. Све ово записах и у кратак запис попут неке омалене приче преточих и претворих, у дане када више не радим у продавници манастирској рачанској у којој сретох старину Милутина.

Папир са песмом његовом руком исписан носим и чувам, али за сваки случај, јер никад се не зна, преписах и записах у своју малу бележницу, песму ову да је се сетим када ми тешко буде као што је то било тога дана 25-ог марта 2006-е године у суботње послеподне...