ЧЕТИРИ ПОКЛОНИКА...

Уторак 25-ог септембра 2007-ог лета Господњег, четири поклоника (М, Б, О и В), започеше ходочашће јездећи у сусрет светињама древним... Кроз камене горе, поља и брда најпре се обретоше у манастиру Свете Тројице из 16-ог века више града Пљеваља. Светиња велика и православна, а у њој изобиље духовно: десни велики кивот у коме се чува лева рука Светога Саве; угрушак крви Светих 40 Младенаца Севастијских; два мала кивота са моштима непознатих светитеља (од којих је једна лобања). У левом великом кивоту су мошти новопросијавшег светитеља српског митрополије дабробосанске (некадашњег игумана тројицко-пљеваљског) Светог Серафима Џарића, који мученички сконча 1941-е у Пљевљима. У храму су још два омања кивота: у десном је стопало Свете мученице Текле, ученице Светог апостола Павла, а у левом је лопатична кост једног од два света бресребреника и чудотворца, Светих Козме и Дамјана које прослављамо 14-ог новембра по новом календару. У богатој пљеваљској манастирској ризници међу сасудима, црквеним одеждама, рукописним и штампаним књигама, чува се велика драгоценост и бесцен благо: штап Светога Саве од дрвета из 13-ог века који је у 16-ом веку окован сребром и пресвучен месингом. Глава штапа има драги камен аметист, љубичасте светле боје. Овај штап је краден и том приликом ломљен на 4 места, али је са успехом настављен, али ове 4 нове Савине ране сведоче и говоре да је све Савино и даље на мети разноразних удара. Опраштају се од светиње пљеваљске и кроз Илино брдо и не знам чије још, на Дурмитору сусрет са прекрсним призором лепоте Божије, где праве кратак предах и ручају ручак благопријатан (беху ту и моје принцес крофне)... Кањон Таре и мост на Ђурђевића Тари одведе их на извор Влашковац где се напише студене воде, узпознаше и тимарише кобилу Ћетку, нахранише је коцком шећера и јабуком црвеном, чуше како се прави ракија од дивљих крушака, а над чесмом изворском записано у камену стоји: ''НЕ ЗАГАЂУЈ БОЖИЈИ ДАР''. Топоними, најлепши писани знакови крај пута: Расова, Врела, Борје, па чувени Жабљак, Савин кук, Мљетичак, Кањон реке Комарнице, Превиш, опет добро знано и звучно Шавник, Бјела река, Градац, Мокро, Крушевице, Видрован и најзад Никшић. Од Никшића неких 15-ак километара делило их је од најслађег сна под острошким стенама, од најлепшег белог манастира, од најсјанијег белог крста, од најдивнијег сусрет са милим Светим Василијем коме нека је слава и милост до века.

У среду 26-ог септембра у 6 сати отварају се двери острошке, из пећине топле и скромне разлеже се возглас за почетак Свете Литургије, зачу се умилно појање монашко. По завршетку Литургије десило се оно због чега је свако баш ту и онде: поклоњење Свецу и целив свечевих целебних моштију. Поздрав са светињом острошком до неког следећег пута и даље хитање у светиње све покрај пута. Најпре свратише у манастир Ждребаоник крај Даниловграда где се поклонише кивоту са моштима Савиног ученика Светог Арсенија Сремца. У кивоту још светиња: глава Свете Февроније, честице од моштију Светог Николе и Светог Серафима Саровског. У храму икона из Русије са поклоњења од стране сестара поменутог храма донета, а на икони Света блажена Матушка Матрона Московска, у дну део честице од моштију блажене Матушке. У Подгорици подно брда Дајбабска гора у стени крстолика светиња скрита, а у њој мошти Светог Симеона Дајбабског чудотворца. За оне који први пут видеше манастир Дајбабе доживљај баш овај и овде најјачи постаде и заувек оста. Даље поклонике пут води у манастир Морачу где целивају леву руку Светог свештеномученика Харалампија. Ни умор, ни јесења киша, не спречи неуморне богоискатеље да путовање овенчају још једном светињом поред пута. Био је то манастир Куманица који их дочека са великим бденијем уочи празника Крстовдана. Окрепише се мирисом тамјана, огрејаше пламеном свећа и зажижених кандила, нахранише ''петохлебницом'' и поклонише Светом Григорију Куманичком, па тихо готово нечујно одјездише својим домовима.