Записом са надгорбе плоче, почившег
Архимандрита рачанског Хаџи Хризостома Пајића, започињем причу о монашком
гробљу рачанском, о монашким гробовима и посмртним остацима што разасути леже,
у миру почивајући, док се над њима Крстача до неба плавог високог диже.
Пред задушнице и покладе месне, седох на
колена, ту поред светог олтара рачанског, где почивају остаци нашег
незаборавног Архимандрита, и записах слова, која вам у целости сада даривам.
Она гласе:
Овде поред светог
олтара почивају посмртни остаци
Архимандрита
Хризостома Пајића.
Рођен је 12.
фебруара 1916. год. у селу Риђевштици код Трстеника.
Пресели се у вечност
4. септембра 1995. год.
Био је старешина
манастира Раче од 1961. до 1995. год.
Спомен плочу му подиже
његово духовно чадо
игуман Сава Ристић
са братијом манастира Раче.
Ја сам монах и
свештеник а име ми је Хризостом
Гроб сам Христов
посетио Јерусалим Божји дом.
Овде ће моје тело
процветати као крин кад
затрубе архангели и
засија Божји Син.
Сад ми душа сва у
Христу у светлости Христов дан
у земљи ми тело лежи где почива вечни сан.
Помолите се браћо
моја свештеници и монаси
те да станем с дсне
стране свог Господа да ме спаси.
Кад ми је тешко и кад ми душу стисну боли,
седнем крај монашког гробља рачанског, крај гроба почившег оца Хризостома,
књигољупца, читам горе записана слова са надгробне плоче, док сунце као данас
22. фебруара 2006. лета Господњег, у среду, у средини недеље, греје, а ветра
дува, птице поју и река Рача, шуми, тече.
Сећам се наших сусрета, па и тог последњег
сусрета о Васкрсу 1995. лета господњег, када ми је рекао: ''О како је дивно
видети како се сећаш своје прабаке монахиње Јелене и воштанице прислужујеш за
покој њене душе. Она је итекако мислено присутна овде и сада са нама''. Данас
пред зимске задушнице, на сунчаном фебруарском дану и осуначном поподневу, могу
да осетим и кажем да је наш почивши отац Хризостом мислено присутан и на све
нас од реда сада гледа.
По старом причању, отац Хризостом, био је тих,
миран и богољубив. Учио је добро и учење му је ишло од руке. Трудио се са
успехом. Био је радостан. Читао је књиге по пољу рачанском, у шуми, у приобаљу
речице Раче. Старац је седео и под бором. Овладао је писменошћу боље од свих
краснописаца и најдаровитијих калиграфа. Лако је читао књиге и без муке све
памтио, писао, записивао, бележио. Једном речју, водио је уредну архивску
евиденцију, а нама је оставио богату архивску грађу. Али, наука није била
његова склоност. Његова генијалност била је у другој области. Више од свега, волео
је цркву, свакодневно литургисање и читање свештених књига. Био је изненађујуће
озбиљан. Заволео је аскетизам и постао је аскетом. Постио је , јео хлеб, пио
воду лађевачку и рачанску. Увек је био ћутљив и благ. Одевао се скромно. Сваком
убогом просјаку и сиромашку, давао је и последње. Често је размишљао о томе
како да очува и сачува поверено му манастирско здање.
Оставрио је своју велику жељу. Живот у
рачанској шуми, међу боровима, и велика самоћа, били су услови да мирно и са
успехом оствари свој жељени подвиг. Својим именом, отац Хризостом, ушао је у
наша срца и у историју манастира Рача и читавог нашег бајинобаштанског краја.
Нема коментара:
Постави коментар