У ЗЕМЉИ ЗА ГОРОМ...

У земљи за гором
дашак топлоте и
светлости замишљено
варничи исто као
писати-пишем речи
и леденице све тупље
режем низ страну
хартије узмицањем
уз хучни поток
низ  храпаво дрво
кроза тврди зид
и  речи као да опет
јесу иситњени крајеви
жутог лишћа по обали
и гласовитост ветра
ту где  камен и  храст
широким ливадама
ничу ко биљке без 
корена и коре...

МИСТЕРИЈА...

Мистерија снежних дубина
тужном утехом уха и бола
слива пахуље првог снега
те сребрне искре што се у
пригушеној модрини ноћи
сјаје кроз задах хладноће
и тешке измаглице покреће
леденим ветром и трошним
гласом у непознато сутра
од тиркизног одблеска оне
благости угњечених замрзлих
вода у злокобном трену од
вечности што негде мећавом
бескрајност покуша да дочара
оштром свежином убледелих
свечаних непознаности кроз
заковитлана  ћутања у вечито
првом зрнцу прашине што
развејава мање важне речи...

ОВО ЈЕ...

Ово је у предмету сасвим необична песма
о још једном људском поразу
и у овој песми могу се наћи
сва испуштена зрнца и зрна
која није могуће позобати
као и ситни делови и делићи
коментара...

Ова је песма настајала
као забелешка
и као запис...

Ова песма није подједнака
у својим строфама и
стога ова песма није ни заслужна стиха...

Ова песма нема чему да захвали
и ова песма ничим није заслужна...

Ова песма неће певати о
ентузијазму и љубави...

Ова песма није у стању
да посаветује и
као што је приметно
не одише мудрошћу...

Ово је песма кроз 
безброј промашаја
већ изречена и
на крају крајева
безпотребна...

Ово је песма
о лекцијама живота
које живот учине несрећним
и тешким...

Ово је песма без речи...

 
 

ПРОМАЈА...

Промаја и нелагода
навикавам се
на нарави грохотне
у ваздуху мешавина
обичности зимске
отпочињем причање
као кроз одсутности
камена тишина
у пролазности времена
ослушкујем ћутање
самоуверености још
кашљу у мени...

ИЗГЛЕДА ТАКО ДА...

Изгледа тако да небеска простирка Живота
покаткад покаже све оно што се потуљено
распростире као плавет кроз дозивање свих
умножених гласова и часова одасвуд по том
кругу као скромним упадањем у реч и у тој
сталности осећања међу Људима усред тих
бродолома као кроз умне сумње што се опет
јасно шире и одасвуд неопажено рефлектују
ту свеопшту невиност склопљеног тренутка
без вида и тачке упоришта где ни разговор
зликовца лукавством окуражи свој посрћући 
говор и где реч проструји крупним кораком
даљине као кроз оскудност јасности без свог
обличја и без ситничавих Душа ту где су све
добронамерне године одједном дотерале ове
одсутности у пределе оскудних надања и где
чудне неверице још шапћу о походима мртвих
бескорисности у свом том варљивом слагању
две прекаљене и преклопљене одвећ неме сенке... 

ИСКРИЧАВА ОСЕЋАЊА...

По граници хоризонта
бацало је Сунце своје
снене сенке и песме
своја тупа искричава
и нека нова осећања
чежњива предосећања
та магличаста окретања
и сањива покретања по
рубовима већ ишчезлих
плавичастих небеса...

Благе тишине јутарње 
по врховима замрзлих
линија видокруга и по
који обасјавајући миг
непознаности строфе и
њене риме што ћутањем
замиришу плаве даљине...

Преклопљена хартија и
искричава осећања у тој
утишаној здели живота
као да превртљиво стану
тек за онај неухватљиви
трен и пригушени тон у
време најтиших празника...

По сребрним жицама иња
окачене речи у пресијавању
и нечујном одбројавању
као плавичасти дим јутра
плету мистичне нити у тој
опојној игри речи што тек
промицањем ничу у причу... 

 

 

У ДАВНО УМРЛИМ НАМА...

У немоћи опорих речи
познали смо смисао 
спорих ритмова у песми
што се мрси без циља
шапатом умољених тишина
ту где се недогледност
плашљиво претаче у све
плиће одблеске зимских идила...

Занемела су уста језом
ћутања у сатима оних
сазнања ту где се мисао
екстремно празна ближи
несхваћености овог
прегаженог дана и 
страховито уморног сата...

Радости расплетене кроз
витлање затрептале сенке
и тешки симболи што гутају
све нечујности тренутке
ту где су далеке јасности
убоге и круте светковине
што помамно прелете пољима
заборава што још шуми горе
негде ћутањем у давно
умрлим нама...

НАШ ПУТ...

Наш пут је раздружен
замахом игре дуге и
круте безимени друже
и часови су неутешно
издахнули покидани и
неизбројно поражени
и изумрло свечано свели 
услед прокажености
дирљивог сонета што
срце и сетно развесели
кроз отроване вреже и
огољене паукове мреже
и чежње и стрепње и
кад изведри од мраза
укочено наше време
ко избраздана њива из
које кличе простор и
ниче несагледна тишина...

Још ћуте чистоте вечитим
наносом тишине и тишти
време своје сомуне у том
пламену вазда истоветног
печења у тајне одблеска
ништавила и тишине, док
досада шапат надања круни
и предано ситни до смрзлости
мрве ишчезнућа и последњег
окруњеног зрна у плавом
пространству немог нашег пута...

ОЋУТИМ...

Оћутим свануће поразно
ко бескрајну бољку што 
се плаветнилом бокори
у свакој неизреченој речи
ту где су освити јутра 
потонућа и клонућа у време
неког опустошења и где
стварање свако у воду пада
и где сва очараност пропада
вукући за собом гомиле тих
празних обриса отежалих од
преплитања са наизглед
озареним зрацима децембарског
рањеног Сунца где смрвљена
милошта баченог погледа
свело у понор згасне и песму
лане као тајанственост тог
избразданог слеђеног бића...  

ПРИТАЈЕНЕ МАГЛЕ...

Притајене магле 
у сливању данашњих
осунчаних сати 
кроз преливену 
блиставост 
где купају 
одбегле утваре
своја изгладнела бића 
у бескрајном дисању
плишаног савршенства 
и дан препун сјајног
плавог пространства 
и поравњања језерске
пенушаве успомене 
кад поноћ немо сложи
развејане погледе
без слова и идеје
у бистрини
сваке сугестије
кроз препознавање
смерности суштине...
 

ПЛАВЕ МЕЛОДИЈЕ...

Плаве мелодије ведрине
стваралачком снагом
искричаве светлости
кроз истанчаност духа
и покретљивости
мноштво сагласја и
ослепеле хармоније
у истанчаности слуха и
неопипљивог језгра
где расцветају цвет
у поигравању речи
тајне кроз откривање
неког новог смисла
променљивости и
преживљавања
у мојој бележници
хладнокрвног посматрања
подсмех и грубост
све је ништавно
па и сваки нови смисао
звуци обојени у плаво
зимски ветрови 
пуне месечине
неме тишине
страшни снови
поезија река и шума
љуштуре сазрелих плодова
воће и цвеће свело
љубичаста небеса
промишљање о слободи
Ја не умем да певам!

ПРЕДСТАВЕ...

Представе склопљене
изражајно храбро
у живој опрезности
тражења садржаја
док јутро прескаче
непомичну немост
и познату укоченост
безбрижности и
тесне непобитности
једноставне упитаности
без увода и
покрета
глас кад мирује
у бесконачности и
необичности свега
ту где су потпуности
ударци поражавајући
кроз оскудност
заспале снаге
и мисао што
искрсне у ходу
равнодушном...

ДОВЛАЧИЛИ СМО И ОДВЛАЧИЛИ РЕЧИ...

Довлачили смо
и одвлачили
речи

Низали смо
ниске
од јагодичастих
плодова природе
поваздан
у глиненој здели
испеченој у високој пећи
до прочишћења

Под слепљеним камењем
милели су црви и мрави
несагледни оку
упитаног посматрача
тог мукотрпног стања

Поништеност тренутка
заглибљених креатура
преко преораног трага
у узмицању назад у
празнину двосеклих
здружених слова
при зановетању
смврљеног лика
у оквиру без наличја

Развучени покрет
у замуклости
свеприсутног одсуства

Истргане сенке у простору
опустошења и досезање
непомућеног стезања
у преокрету врло осетног
пресецања испијеног тока
нестицања смисла

Речи оне
гоне
и земљу проломе
као горушица
и грозница
као грудобоља
и костобоља

Речи
пластичне
све мање практичне
а никад статичне

Јер
свагда
речи
нису речи

Јесу
Јесу ли
речи
некад
доиста биле
речи
премазане
намазане
са љубопитством изречења
као проток
или поток

 

ПО ВРХОВИМА ТЕК...

По врховима тек
приметно беласање снега
у сивим модринама крајолика

Из јасности призора
сребрне нити искричавог иња

То светлост замиче
за облачност јутра
и земља смрзла
до сржи постојања
закључава скуп мисли
нечујношћу
утишаних потока
низ отицање у речи

Облаци у кретању
замичу, промичу, одмичу

Сенке занесено ничу
кроз одблеске кривудаве иду
пут заруделих шума
преко вода и гора - одасвуда

Нечујност запарложена
у стајању непомичном
тек застане покаткад
као зрак што
се прелама у оку

Досаде
туробних киша секу
поређане фигуре
тупим сечивом на
ситне комаде

Пролази
чађави ваздух
у помешаности
са белом маглом
неоткривеног
смисла

Воде су згуснуте
у својој непомичности
ослабљеног тока
и растачу се
у капљице

Остатак при
заостатку слабе
видљивости јаве

Осећа се слаба
покретљивост
ума и духа
у време клонућа

Слаби су налети ветра

Одлазе речи
у ћутање тишина
у неповратност
низ расипање
у све више празнине

КАПИ МЕСЕЧИНЕ...

У језерском шљунку
наслућујем светлуцаве
капи месечине

Трава прождире
неумитно
корење свелих грана
то лишће у труљењу дана

Светлост гњечи
венац цвећа и среће

Воде жуборе гласно
снагом свога изворишта

Птице успоравају лет
над долином сна

СТРЧАТИ НИЗ СТЕПЕНИЦЕ...

1.

Стрчати низ степенице
без много
нарочитог
смисла
у заостатку
ионако широм
просутих успомена

Кише су на час
стале да
испаравају снагом
својих свитања

А сенке ноћи
играле су
по зидовима
одаја
одвећ суптилно
и замршено као на концу
уснулих малих
корака у сну

2.

Била су то
прегнућа
и сва тргнућа
са музиком
опалих цветова
што се забеласају
као тек изровљене
суштине
без поздрава
и свелог шапата
по стазама
блажене пометње

3.

Тада
као и сада
и онда
оних дана
оних сати
кише су
квасиле земљу
корење
камење
поља
и све је пиштало животом

Дани су промицали
кораком својих вода

Били су ту испражњени громови
помало покуњени
својом заборавношћу
троми
уморни
без снаге
без бола
без полета
са музиком језе
у време чудесно
са кораком место скока
у стању безтежинском

4.

Облаци су јурили
небесима
видљиво бритко
небесима
као цестом
као пистом
као шумом
као ливадом
као пропланком
као туђином

5.

Простор
стиснут
између
три
стране
стрмине
стремио је ка пучини
своје слободе
брањене
преко срушених врхова
и крова
оне старе
окућнице
у нестајању времена

6.

Кораци
одјекују
неким звуком
непомичности
у време киша
а зиму
ветар носи
и хладноћом
додаје
још реч коју
у инат чудима
непокретности у покрету

7.

Одмицало је време
неким својим током
и млеком смо хранили
усахнуле гудуре душе
за још једну песму
и још једно извиждано бреме
сатрвени
од тупости крајолика
као у време беспослених
тренутака и вреве
не журећи напред у празно
са доласком праве зиме
што реже ћутке
дух на полутке 

8.

Хладни су дани
и давне су сенке
силазиле
у неповратност
сваке сцене
у време што тече
и откуцава сате
и своди рачуне
и пребројава строфе
док простор
гута
док простор
све испуњава речима
које су навирале
у време уштапа
и тако се сложио
и простор  и време
у сатима писања
у сатима смишљања

ОНИХ ДАВНИХ ДАНА...

1.

Оних давних дана
Космос јесте бљувао муње
из полусна немирних вода
као троми трептај
заспалог свевидећег ока

Музика красна из
кратера на Месецу
одзвањала је милионима
светлосних година
пространствима у круг
љуштећи искре светле
у сваком зрнцу среће
и прашине усијане
ћутањем муклим
кроз своје вакуме

2.

Оних дана
по котлинама пустим
развеја се магла
и лавина
ништавила
кроз јутра
исконска
и кишом
звучности
полагано
док је зорњача
одсјајем вода
у ноћи пуног Месеца
винула у вис
песму

Ништавило
као да надомешта
свако ново свануће

Речи су секле
и пекле
време
заборав
време
заборав

3.

Космичка хармонија
шушти низ стене
а воденичка кола
точак времена
и простор
у ширине
као кроз
лавиринте
ништавила
и ћутања покрећу
тек што се слути
у концентричне
кружне путање
што се разлију
и опет врате
енергијом струја
Космосом да зраче

4.

Посматрам небеса
више ми нису далека
очима своје душе
и срца што се вазда
на светлости трза
несазнајно сазнајно
доноси ћутање
простор
кутак тишине
хармонија
у углу
мале одаје

Немост
заиста немост
неће да проговори
у тој свој збиљи
порођајних дивота
и лепота
свих космичких красота

Немост
заиста немост
неће да провири
у то ништавило
сећања
над гротлом
вечно спаљене речи

  

ЗВУК ОБНОВЉИВИХ РЕЧИ...

ЗВУК
ОБНОВЉИВИХ РЕЧИ
КРУЖИ

ПЛЕС КОСМИЧКИ
У КОМЕ СЕ ХВАТА
ТРЕНУТАК
КРОЗ ПРОСТРАНСТВО БЕСКРАЈА

СНЕГОВИ ПЛАНИНСКИ
У ДАЉИНАМА ПЛАВИМ
ТРЕПЕРЕ
КАО ЦЕВТОВИ ЛАНА
НА ПЛАНТАЖИ

КИШЕ СУ У СМИРАЈУ
НЕКАКО ЗАЋУТАЛЕ

ДАН ЧАРОБНО
РАЗОТКРИВА ШАПАТ
ЗИМСКИХ ТКАЊА

ПТИЦЕ ЦВРКУТОМ
НАГОВЕСТЕ БУЂЕЊЕ

ТО ДОШАПТАВАЊЕ
КОСМИЧКО ДОНОСИ
ЗВУК ОБНОВЉИВИХ РЕЧИ

ВРЕМЕ...

1.

Време
меље усољено бреме
за преклопљене мрене
обилазећи своје осе
кроз бескрајне углове збиље
и одблеском кривудаве реке
отиче простор у плаве зене

Снене
су јутарње капи кише
што претходе у вечерње
шапате слутње меке

Време
тек разгорева
титраје сенке у приобаљу реке

Време
промени свој ток
брзином сваке стрепње
то сво
пространство
тишине
кроз недохват
проструји
низ слапове вреле

2.

Пуноћа месечине
жутим сјајем
прочитава простор и време
пуноћа
космичке прашине
распршена ковитла

Нестварне су сцене
свакодневне и бледе
и преиспуњене
разноликом дубином
преко свих
проходности
што корача смело
кроз бескрај
долепршаног сна
пре почетка
пробуђења

3.

Време
покушава
одгонетнути зебње
утицаја
у време уштапа на планете

Космичке висине
искричаве
бистрином светлости
звече

Мистичне су силе
долиле кап своје моћи
у срца
што се мешкоље на спруду

Светли се простор
у бескрају
наших живота и као
да мраз стеже

4.

Време
пристигло
да препокрије
разбарушене гладиоле
у алејама
које ће
непролазно
досадити мирисом свежине
по браздама камених њива
и ливадама прераслих трава

Чије ће то
животе одувати
ветар са Сунца

Пролази
сенка низ пут
и надолази
надолази
месечева муња
лутња и слутња

ТИШИНА У ИНАТ...

Тишина у инат по ко зна који пут промигољи у предвечерје хладноће децембарске... Не треба дуго човеку да схвати, да невероватно окраћа дневно видело некако баш оваквих зимских краткорочних дана... Једино још корак не успева да се апсолутно заледи под нама... Ми ходамо... Све брже... Све сигурније... Велики бескрај још око поднева стане са оне противничке стране тишине у инат да дозива... Смешкам се што спокојније под налетом мисли... Речи једино још мењају своје облике... На смрклим трепушкама дрвећа виси тек још по који лист... Грчевито је стегнут... Неће спасти... Природа памти и неке очараније пејзаже... Зимско сивило као да нам олакшава сву ту панораму... У џепу вешто скројеног капута цедуља са речима непожељне песме... Одвлачим пажњу на речи што су казане у ретким ослушкивањима оних мишљења... Отерам сву ту гомилу питања и одједном  као да препознајем сву ону ништавност једног расположења... У нехотичном деловању тек назирем обрисе разбарушене ми косе... Као кроз мраз корачам ходом који почиње тишина у инат свим подмуклостима времена... И мисао као да надокнади све своје губитке... Назире се сенка још једино тамо где ничег нема, а нити је било и нити ће икада бити... Пустиња без предрасуда... И гле негде још ропће неправда... Смисао... И садржајност ичега.. Ничега... Одбијам свечану углађеност и радосно се присећам вишегодишњих постулата беспослености... Човек... Људи... И сваком слову дајем заслужну меру... Без нарочитог повода, а коме су поводи потребни... Ја након данашњег бајања отпустих све мисли на хартију и у моју авлију... Полагано препознајем речи непожељне песме, што у ветровима звижде и ослушнем са неописивим миром, кроз тишине у инат, те значајно велике тренутке најличнијег заноса тишина у инат... Магле ће израсти и сутра... А значење написаног биће повучено пред речитошћу победитеља... Време тишина у инат... Размишљам...      

ЈЕДНОСТАВНОСТ...

Једноставност свих добара кроз чудесне уводе говора, просипа речи у смисао ухваћен одједном у простоти малог дотакнућа... И прихватљивог клонућа... И реч се разлеже и шаље кроз закључке и гласове... И мисао стаје обасјана у наклоности ћутње... Тренутак тишине опседа два неочекивана тока... И кроз сумрак непозната Идеја у камену пробуђена, као да прича дуговечно... И рађа ту пешчану плавет, где испитивачки поглед грубо дораста мишљењу... Дивљачка оштроумност напола понавља код и ход једноставности, кроз песму о свему што се одупире... И слази по глатком времену свих дивљења... У врсту непомичних осећања, ту пред уздасима ћутљивог посматрања неуког закључка... У ковитлацу умешане нејасности и смисао дарежљиво бива дирнут... И вече довољно да умањи оштрину општепризнате досаде... Све речи кроз непознато навиру и чујем помисао што ћутке и без гласа, стиснуто казује каква све то непокретност ремети људе...  

ИЗ МАЛЕ ОКУЋНИЦЕ...

На наше мале окућнице, још синоћ, сручи се таква лавина кишних капи, а ми бисмо опет позвани да сав тај неукус одржавамо на доличној дистанци, као и сву ту учињену нам неотменост духа, што се без опуштања сручи у наше мало енергетско поље... Колико су жива сва та присећања од синоћ, толико зимски неспоразум својом бритком свежином обавија речну кривуљу мирисом првих снегова са удаљених брегова... Сва безбрижност једног људског премора, шта ли је наспрам свих оних хелиоцентричних путања... Шта ли нам то опет замрзава речи низ све те планинске огуљотине са каменог хоризонта... И мирише ли људска снага на сваку кап оног пожртвованог рада у пролазности што подједнако никад не прође мимо нас... Кретање унутар космичког шешира и пажљивом вештином као да сва наша ласкања, у калеме и кола своја разапиње... Вредност једног посве малог магнетног поља и једноставност путање... Шта покреће космичке светлеће искре и њихове струје, ту многобројност цилиндара по ћилиму вечности, пред призором те брзе проходности што их у висинама нагомилава Врховни Умотворац... Ко може израчунати ту космичку машину и све њене запремине и површине, сву ту красоту од бесконачности што задивљено покреће унутрашњи крвоток све своје енергетске недокучивости... Поезија тог непрестаног космичког хода кроз даљине и пространства, по којима и најмања кишна капља није залуд пала... Потонуће у царство космичке тишине и шапат Сунца, Месеца и милијарде сазвежђа... Цвркућу звезде искричаво и кљуцају налик детлићу свако космичко зрнце кроз ово чудесно надахнуће... Није ли опет свежина космичке снаге запахнула планету Земљу из најудаљеније тачке Свемира... И опет све непрестано израста и узлеће, без трагова свих данашњих испресецаности... Приближава ли се човек опет оној свој питомости свога дисања, писања и питања... Наша крда морају остати подвојена и раздвојена, а рика посве космички празна, али и разна...

посвећено Николи Тесли

НЕДОВРШЕНА МИСАО...

Недовршена мисао  је ли
ретка по том бескрајном 
хоризонту и реч муком
стврднута и нерадо ту
наквашена тек ситним
капима децембарске
кише у тим размацима, 
свих оних безначајних 
шетања, ту где су и све
тишине бескрајем њеним
празни листови огуљене
похабане бележнице и 
где ничег нема над овом
речном кривуљом ван 
нашег простора или
садашњег времена, да 
се острви на најситније 
делиће људских атома у
недовршеној мисли Човека...