Једноставност свих добара кроз чудесне уводе говора, просипа речи у смисао ухваћен одједном у простоти малог дотакнућа... И прихватљивог клонућа... И реч се разлеже и шаље кроз закључке и гласове... И мисао стаје обасјана у наклоности ћутње... Тренутак тишине опседа два неочекивана тока... И кроз сумрак непозната Идеја у камену пробуђена, као да прича дуговечно... И рађа ту пешчану плавет, где испитивачки поглед грубо дораста мишљењу... Дивљачка оштроумност напола понавља код и ход једноставности, кроз песму о свему што се одупире... И слази по глатком времену свих дивљења... У врсту непомичних осећања, ту пред уздасима ћутљивог посматрања неуког закључка... У ковитлацу умешане нејасности и смисао дарежљиво бива дирнут... И вече довољно да умањи оштрину општепризнате досаде... Све речи кроз непознато навиру и чујем помисао што ћутке и без гласа, стиснуто казује каква све то непокретност ремети људе...
Нема коментара:
Постави коментар