По граници хоризонта
бацало је Сунце своје
снене сенке и песме
своја тупа искричава
и нека нова осећања
чежњива предосећања
та магличаста окретања
и сањива покретања по
рубовима већ ишчезлих
плавичастих небеса...
Благе тишине јутарње
по врховима замрзлих
линија видокруга и по
који обасјавајући миг
непознаности строфе и
њене риме што ћутањем
замиришу плаве даљине...
Преклопљена хартија и
искричава осећања у тој
утишаној здели живота
као да превртљиво стану
тек за онај неухватљиви
трен и пригушени тон у
време најтиших празника...
По сребрним жицама иња
окачене речи у пресијавању
и нечујном одбројавању
као плавичасти дим јутра
плету мистичне нити у тој
опојној игри речи што тек
промицањем ничу у причу...
Нема коментара:
Постави коментар