Наш пут је раздружен
замахом игре дуге и
круте безимени друже
и часови су неутешно
издахнули покидани и
неизбројно поражени
и изумрло свечано свели
услед прокажености
дирљивог сонета што
срце и сетно развесели
кроз отроване вреже и
огољене паукове мреже
и чежње и стрепње и
кад изведри од мраза
укочено наше време
ко избраздана њива из
које кличе простор и
ниче несагледна тишина...
Још ћуте чистоте вечитим
наносом тишине и тишти
време своје сомуне у том
пламену вазда истоветног
печења у тајне одблеска
ништавила и тишине, док
досада шапат надања круни
и предано ситни до смрзлости
мрве ишчезнућа и последњег
окруњеног зрна у плавом
пространству немог нашег пута...
Нема коментара:
Постави коментар