Тишина у инат по ко зна који пут промигољи у предвечерје хладноће децембарске... Не треба дуго човеку да схвати, да невероватно окраћа дневно видело некако баш оваквих зимских краткорочних дана... Једино још корак не успева да се апсолутно заледи под нама... Ми ходамо... Све брже... Све сигурније... Велики бескрај још око поднева стане са оне противничке стране тишине у инат да дозива... Смешкам се што спокојније под налетом мисли... Речи једино још мењају своје облике... На смрклим трепушкама дрвећа виси тек још по који лист... Грчевито је стегнут... Неће спасти... Природа памти и неке очараније пејзаже... Зимско сивило као да нам олакшава сву ту панораму... У џепу вешто скројеног капута цедуља са речима непожељне песме... Одвлачим пажњу на речи што су казане у ретким ослушкивањима оних мишљења... Отерам сву ту гомилу питања и одједном као да препознајем сву ону ништавност једног расположења... У нехотичном деловању тек назирем обрисе разбарушене ми косе... Као кроз мраз корачам ходом који почиње тишина у инат свим подмуклостима времена... И мисао као да надокнади све своје губитке... Назире се сенка још једино тамо где ничег нема, а нити је било и нити ће икада бити... Пустиња без предрасуда... И гле негде још ропће неправда... Смисао... И садржајност ичега.. Ничега... Одбијам свечану углађеност и радосно се присећам вишегодишњих постулата беспослености... Човек... Људи... И сваком слову дајем заслужну меру... Без нарочитог повода, а коме су поводи потребни... Ја након данашњег бајања отпустих све мисли на хартију и у моју авлију... Полагано препознајем речи непожељне песме, што у ветровима звижде и ослушнем са неописивим миром, кроз тишине у инат, те значајно велике тренутке најличнијег заноса тишина у инат... Магле ће израсти и сутра... А значење написаног биће повучено пред речитошћу победитеља... Време тишина у инат... Размишљам...
Нема коментара:
Постави коментар