Оћутим свануће поразно
ко бескрајну бољку што
се плаветнилом бокори
у свакој неизреченој речи
ту где су освити јутра
потонућа и клонућа у време
неког опустошења и где
стварање свако у воду пада
и где сва очараност пропада
вукући за собом гомиле тих
празних обриса отежалих од
преплитања са наизглед
озареним зрацима децембарског
рањеног Сунца где смрвљена
милошта баченог погледа
свело у понор згасне и песму
лане као тајанственост тог
избразданог слеђеног бића...
Нема коментара:
Постави коментар