У немоћи опорих речи
познали смо смисао
спорих ритмова у песми
што се мрси без циља
шапатом умољених тишина
ту где се недогледност
плашљиво претаче у све
плиће одблеске зимских идила...
Занемела су уста језом
ћутања у сатима оних
сазнања ту где се мисао
екстремно празна ближи
несхваћености овог
прегаженог дана и
страховито уморног сата...
Радости расплетене кроз
витлање затрептале сенке
и тешки симболи што гутају
све нечујности тренутке
ту где су далеке јасности
убоге и круте светковине
што помамно прелете пољима
заборава што још шуми горе
негде ћутањем у давно
умрлим нама...
Нема коментара:
Постави коментар