На наше мале окућнице, још синоћ, сручи се таква лавина кишних капи, а ми бисмо опет позвани да сав тај неукус одржавамо на доличној дистанци, као и сву ту учињену нам неотменост духа, што се без опуштања сручи у наше мало енергетско поље... Колико су жива сва та присећања од синоћ, толико зимски неспоразум својом бритком свежином обавија речну кривуљу мирисом првих снегова са удаљених брегова... Сва безбрижност једног људског премора, шта ли је наспрам свих оних хелиоцентричних путања... Шта ли нам то опет замрзава речи низ све те планинске огуљотине са каменог хоризонта... И мирише ли људска снага на сваку кап оног пожртвованог рада у пролазности што подједнако никад не прође мимо нас... Кретање унутар космичког шешира и пажљивом вештином као да сва наша ласкања, у калеме и кола своја разапиње... Вредност једног посве малог магнетног поља и једноставност путање... Шта покреће космичке светлеће искре и њихове струје, ту многобројност цилиндара по ћилиму вечности, пред призором те брзе проходности што их у висинама нагомилава Врховни Умотворац... Ко може израчунати ту космичку машину и све њене запремине и површине, сву ту красоту од бесконачности што задивљено покреће унутрашњи крвоток све своје енергетске недокучивости... Поезија тог непрестаног космичког хода кроз даљине и пространства, по којима и најмања кишна капља није залуд пала... Потонуће у царство космичке тишине и шапат Сунца, Месеца и милијарде сазвежђа... Цвркућу звезде искричаво и кљуцају налик детлићу свако космичко зрнце кроз ово чудесно надахнуће... Није ли опет свежина космичке снаге запахнула планету Земљу из најудаљеније тачке Свемира... И опет све непрестано израста и узлеће, без трагова свих данашњих испресецаности... Приближава ли се човек опет оној свој питомости свога дисања, писања и питања... Наша крда морају остати подвојена и раздвојена, а рика посве космички празна, али и разна...
посвећено Николи Тесли
Нема коментара:
Постави коментар