ОНИХ ДАВНИХ ДАНА...

1.

Оних давних дана
Космос јесте бљувао муње
из полусна немирних вода
као троми трептај
заспалог свевидећег ока

Музика красна из
кратера на Месецу
одзвањала је милионима
светлосних година
пространствима у круг
љуштећи искре светле
у сваком зрнцу среће
и прашине усијане
ћутањем муклим
кроз своје вакуме

2.

Оних дана
по котлинама пустим
развеја се магла
и лавина
ништавила
кроз јутра
исконска
и кишом
звучности
полагано
док је зорњача
одсјајем вода
у ноћи пуног Месеца
винула у вис
песму

Ништавило
као да надомешта
свако ново свануће

Речи су секле
и пекле
време
заборав
време
заборав

3.

Космичка хармонија
шушти низ стене
а воденичка кола
точак времена
и простор
у ширине
као кроз
лавиринте
ништавила
и ћутања покрећу
тек што се слути
у концентричне
кружне путање
што се разлију
и опет врате
енергијом струја
Космосом да зраче

4.

Посматрам небеса
више ми нису далека
очима своје душе
и срца што се вазда
на светлости трза
несазнајно сазнајно
доноси ћутање
простор
кутак тишине
хармонија
у углу
мале одаје

Немост
заиста немост
неће да проговори
у тој свој збиљи
порођајних дивота
и лепота
свих космичких красота

Немост
заиста немост
неће да провири
у то ништавило
сећања
над гротлом
вечно спаљене речи