НЕМА СРАМА...

Страшна јесења досада, 

а реч под непознатом 

тврдом плочом, док 

ледени дивови гоне сјај 

Сунца на заходу...

Смрзнути дани и 

празнине и још 

магле над сивим небом, 

исцртавају путање 

млазних авиона, а 

васиона монотонијом 

покреће и примиче 

сазвежђа и бескрајне 

милијарде дрхтавих звезда...

То речи отимају трептај 

из укопане свести, без 

надахнућа, са стотину 

туга, ту где издишу сванућа, 

у недогледном сневању 

ишчезнулих боли и 

изгнаних јаука, кад 

доброћудни плачу, 

а покопани васкрсну...

У тој грозној лажи 

презреног фестивала, 

то устрашено сироче 

усред потресног карневала, 

тајанствено збраја колико у 

људима одвећ нема срама...