МОЈА ПЕСМА...

Моја песма је кијавичава, 

као кад роси с јесени стара липа, 

у тужном одсјају промрзла бреза 

или самилост усамљеног бреста...

У бакрене боје јесени, 

обучени су дани моји 

и дубине моје 

и тегобне магле 

и прозебли вртови 

и румене ноћи 

и сванућа...

Моје песме су безгласне, 

као с јесени изорана земља 

и минути су вечни 

и тишине су од ужаса бледе, 

док заборављени смисао у смирај тражења, 

као дашак свеће на бури пламти и памти, 

а очи са мог ружног лица 

неразумљиво под небесима прострује, 

шапатом достојанственог пораза и одраза, 

над уснулим ћутањем занемеле вечности 

и бескрајног бола 

и свих ових строфа...