РАЗДОБЉЕ У КОМЕ НЕ ЖИВИМО...

Мисао која се мора одупрети гледишту већине и то у свакој могућој мери... 

Шта издвојити из последњих остатака данашњег празног и досадног дана...

Ако само покушам да потражим унутра себе оно заборављено и остављено, проналазим оно тако звано неухватљиво ништавило...

Сво то шаренило отуђености и забринутости...

Сво то море неприлагођености и загађености...

Ја нећу бити кадра издвојити данашњу ништавност мисли...

Појмови без много опирања протрчаће у мени војничким кораком... 

Запажам сво невредновање тренутка...

Апсурд тамо где све јесте свучено са ивице најгрубљег апсурда...
Ја себе више не раслојавам...

Ја сам утицај ветра на преосетљиву кожу давно занемарила...

Моја моћ и моја надмоћ на уштрб свих давно прошлих беспомоћности и немоћи...

Невредност без прихватања равнодушно пресуђених привида...

Ни случајно ниси повучен у разрачунавање са привидно абнормалним...

Нечујем испитивачки упорно узнемирене правичности и скидам терет посматрача...

Наслањам се на зид раздобља у коме не живим...

Помиловање мишљења не изискује моја мисао...

Ја нисам испитивач...

Правда је ништавило поречене Истине довека...

Моја крв је спирана кишом суза...

Моја кривица у теснац није стала...

Устајем и одлазим...