МИСТЕРИЈА...

Мистерија целине једне тајновидности облива све јутрошње жудње, па као да сасвим случајно огрне још ону неизречену реч, док вечерња киша мемљивим учини моје бело чисте зидове наквашене хартије... 

Бије киша о кровове, а зене човекове у илузорним обманама и на у смех развученим уснама, срећи и тугама и даље дају некаквог небитног пространства...

Па као да трне душа док један стоик празних зена и свезаних уза, под лепо звезданим небом без људи, сабира вечни бескрај шири од сваког бескраја Космоса...

Жива осама без страхота и јада, сновима од ништавила сагорева на жртвенику распећа у доба снежних олуја...

Спасење голготско и само устајање из понора треба да разбуди пале и јадне, што на грудима склапају крстолико руке и чије очи зраче као Сунце...

Стране су некако слепе за сву ту идолатрију, под чијим прсима застава немучењаштва се заталаса пркосно...

Дирљиво узимање драгих годишњих доба и песма Бахових соната, што долази са пучине плаве и даље разгони таме и врисне до саме висине...

А брезе беле под сводом плавим у мирису шума, отворе своја витка грла и утону у широки осмех свога младалачког тананог бивствовања...

Стићи ће из небеског света распевани џивџани мали, опијених срца и овог снежног јутра, да са сваком зраком Сунца пљуну на поноћне тмине и на смрт...

Видеће блиставо очима својих прегледа како мрак згасне пред мистеријом загрљене бескрајно плаве магле...