БРАГУ...

Читавим бескрајем пловили смо путем око космичких светова, синоћ у издубљеном деблу дрвета... 

Застали смо без речи у светлуцавим кристалним пећинама, које су светлеле бљештавом светлошћу скривајући те дивне нити поезије Бога Брага...

Призор је био сличан светлим искрама из пламена ватре...

Било је то Сунце које су вукле двоколице са белим коњима, којим је управљала девојка по имену Сол...

Био је ту и див Дан који је упрегао у кола Бљештавог Пастува са светлуцавом гривом...

Као да је решио да што више обасја земљу и небеса зрацима свога светла и тако све обиђе још једном за 24 сата...

Јели смо магичне јабуке младости и заклањали смо се под гранчице имеле...

Нити наше судбине, а ми не уплашени пре каменим стеновитим громадама ни пред дивовским стенама, ни пред олујама и олујним претећим небесима...

Прешли смо мостом од дуге у црвену ватру, згазивши у зелену воду и удишући плави ваздух...

Германски Бог поезије и лепог изражавања Браг учинио је наше душе нежним и доброћудним и донео је у наша срца светлост и доста добре воље...

Тако смо избегли Агиров кључали лонац и његово немилосрдно моћно море и свих 9 кћери таласа...