ДАХ БЕСКРАЈА...

Дах бескраја гледам, 

то судбина младости 

кроз паркове водених 

површина у смирај 

једног дана брзо и 

без речи казује 

умивену песму и 

осликава тужни 

јесењи континент...

Заборав и сажаљење 

душа безгласно чека 

и лет у неме жудње, 

а тек понекад доћи ће 

неразумевање моје...

Спавају магле  у 

сваком имену 

речном и мрак 

поравњава тишине 

и спасоносне мисли 

ушивене у рукав и 

до ђавола занос  и 

вид, казна и огањ...

Дати поругу и позвати 

осаму по возном реду 

среће, ту где строфа 

сличи на спарушену 

траву и ту где заспали 

светови, бол љубави 

јутрима дозивају...

Северац је вечност 

боли и ћутање наше 

моћи, тамо где 

надање модрином 

покрива бескрај 

ватреног заборава 

и плач жртава непознато 

таји, људе без срца 

и слутњу из груди...

Тражење и ноћас бледим 

знојем прежива све 

потонуле упитаности 

срца и туробне мирисе 

у огледалу среће, тамо 

где ударац досеже у 

заносу до невероватних 

моћи мог Натчовека...

Тешко зри месечев сјај 

у стварности без израза, 

ту где засићени страх 

узнемирено оштри 

наборану крагну 

лежерности, па тек 

наједном отпоздрави 

криком небо обележено 

туробним сивилом 

и дах бескраја...