МАЈАКОВСКОМ...

ПРОЛОГ

Идеју нашу,

што блуди на забетонираном плугу

ко рабаџија на посној трпези, од костију саздан,

иритиран крпежима душе осећа се пријатно

гладан и погрбљен, ћутљив и слеп...

Груби!...

Што срећу упрежете у јарам волујски...

На жицама брусите мелодије сетне...

Можете ли свирати песму моју

тако јако да и глуво уво чује...

1.

Двадесетједан...

Двадесетдва...

Двадесеттри...

Зар од једном све јесте неважно...

Нечујем!...

Тишине!...

Ћутим - немир се јавља

под камењем цвиле људи...

Смрде лешеви -

стропошта се смог...

Да ћутим само могу!...

Поклич трза у грлу -

речи су метафоре моје...

...