ПРАХ И ДАХ...

Из бескрајног праха 

новембар пролази 

све ближе 

неисцрпном сутону, 

кроз велике тишине 

и усахло грање 

збуњеног даха, 

ту где капије знања 

више не шкрипе 

испред немог 

урушеног здања...

Слушам време 

мртвим ходом 

расипа прах и дах, 

руке су 

високо одскочиле 

и корак је 

размицао затишја 

и страх по странама 

незабележеног тренутка...

У позадини много 

опалог лишћа по путу, 

у ћутању против свега 

и пресушиле су песме 

у одјеку 

новембарских киша, 

јер то сутон крчми 

згунсуте сате 

и као да улазимо 

у неслућене светове, 

у сиротињу, 

у горчину, 

у мукло настављање 

сивих дана, 

пред којима се 

новембар као сироче 

без колосека још неодазива...

Више ни заборав 

тужити не зна, 

кроз лутања вечна, 

ту где нико засветли 

више од непознатог човека 

и где претоварена заслуга, 

још гдегод испуњава 

песковиту мисао   

и кружну патњу, 

у сваки смирај 

празничног језгровитог 

погашеног осећања 

и присећања...