Puštam... otpuštam... svo to ništavilo istog bola... misli i onaj lanjski snop sunčevih zraka tek ostane da me prene svojim treptajem... no otežano otpuštam bol iz želudca... mučnina se stvara... Da nije mog novog šestog bloga posvećenog samo kuvanju, ja uopšte ne bih znala kakvo carstvo đakonija sam sve do danas skuvala, umesila i zamesila... još kad bih dodala sve moje torte i kolače - to bi bio vrh... no život teče svaki dan... ja kuvam... pa polako slažem i arhivram - neka se nađe sve na jednom mestu... a vi ako možete snađite se i pronađite na mom novom gastronomskom blogu... Prijatno... i dobrodošli... Nemam više sluha za pravoslavne stranice i stanice... i neću više ni da ga imam... Ja falširam... a dobro je poznato kako u svoje redove primaju najbolje sluhiste i soliste... Pšenicu sam bacila... nije uspelo da se zazeleni i poraste... možda sam odista previše zalevala, a možda sam posejala i zgusnuto, a možda je kod mene bilo pretoplo... sad to nije ni važno... I da konačno sam po pri put oprala kosu u Novoj godini... sinoć uz Padrina nisam grickala korasane, jer sam ih pre toga pogrickala... A za včeras sam nabavila smoki... reklame su čudo... mada ne pamtim da sam smoki grickala tako skoro... Raspršene slike leta nebesima sivim danas projezde i pogled svoj zakačim za onu svetlu sunčevu iskru i za tren pustim pogled da pliva kroz plavetnilo sredozemnih voda i najmanje vidim da me nema i ima u isto vreme - tamo... Neka vam ne bude nikad više žao, što je žalosti plavetnila u meni odjedared opet nestalo i zgaslo, jer to ćutanja šapat odzvanja i nosi melodije iz nevremena u neko lepše moje vreme 2016-e... Pokatkad reč ne dopušta, a možda i dopušta onaj neponovljivi trenutak minulog starog leta, koji i jeste onaj sada već magični harmonični neuhvatljivi trenutak pretočen u vraćanje izlazećeg Novog srećnijeg leta 2016-e u nedokučnosti već viđene i neviđene... Toliko reklama u vreme trajanja jednog filma, da sam rešila da i ne kupujem TV... a šta bih ja na TV imala da slušam i gledam... možda bih ga uključivala samo od Nove godine do Nove godine... reprize neću gledati bilo bi mi naporno da vezano gutam sve te reklame od 17 do 24 sata... moje gledanje svakog dela je efektivno i tako upečatljivo da mi je sasvim dovoljno videti sve jednom... pamtim izvrsno i prepoznajem ono što sam videla i doživela... i ispunila mi se želja... u filmu sam uživala sama... Tako to u Životu biva... Što više i upornije ideš napred, oni te sve više gruvaju i udaraju... Jednom rečju: zaustavljaju... Neumorna pletilja reči nove očas isplete, pa pletivo brzo plete, a što isplete, sve manje ima dara da rečeno i opara... I nikad ne krivite vreme, što vam je u sećanje usadilo memorije tako lepe... Biće ovo odlična, izvrsna i dobra godina... godina konja... Uzalud je sa svojeglavim razgovarati, jer on i na hiljadu istih i različitih načina, uvek ostaje isti i svoj - svojeglav... Možda Twitter nije za male ljude, ali ja ću tu iz inata da pišem i budem... U malim varošima ipak kucaju najveća srca... Lošem, neposlušnom, tvrdoglavom i svojeglavom đaku, nikad od pomoći nisu bili svi ti silni i veliki učitelji... Nije nebo sve što je gore, a niti zemlja sve što je dole - Đordanka Bruno... Ako ste se Vi promenili, to ne znači da ću i ja... No, vredi pokušati... Živele Velike Promene, Rocky... "Po mitologiji Starih Slovena, SUNCE je simbol života, topline, svetlosti i svega onoga što zrači (princip muškosti), a LIPA je medonosno drvo i simbol dobre volje, prijateljstva i blagosti (princip ženskosti)... Ne volim udvarače i dodvorače, pa taman bili i slobodni... Sve mi zamirisalo na kolače, pa ima li išta lepše???... "Pesnik je nekoristan ali opasan. Njegova opasnost je simboličke prirode. Zato ga treba posmatrati kao nadziranu bolest, dodatak koji smeta ali koji se čuva da bi se u kontrolisanom prostoru fiksirale fantazme i jezičko obilje. Pesnik mora da bude svedok svog vremena ili bar njegov trag" - Nada Popović-Perišić... "Vrdenost slike zavisi od lepote postignutih varnica" - Breton... Drugo po redu... januarsko... mrazovito jutro... nezapamćenih bolova i mučnine u predelu želudca... jesam li nešto novo kazala???...
Andrić: "Na hiljadu načina ljudi žive svoj život, ali svaki jednom u životu trči svoju trku, pa bilo to skrovito i tajno, bez svedoka i skandala, u svojoj sobi možda, možda samo u mislima, u snovima, bilo javno, svečano, uz svirku i klicanje i osmehe gledalaca, bilo ovako - ludo, sramotno, prestupnički. To zavisi od mnogo koječega, svakako više od čovekovog porekla, vaspitanja, nametnutog mu načina života, i raznih okolnosti, a manje od njega samog i njegovih želja i namera. Kako se kome zalomi. Ali kako bilo da bilo, trčati valja svakome". "Ljudi se naviknu da dišu otrovan vazduh, da ogovarani od svih svakoga ogovaraju. I žive u tom svetu, imuni, zadovoljni i dugovečni. Samo izuzetno i samo za onog ko u tom ogovaranju ne učestvuje, može ponekad neka ogovaračka reč da bude preteška i kobna i da čoveka, u zao čas, pogodi na zlo mesto". "A kad docnije sretnu negde žrtvu svoga ogovaranja, oni i ne gledaju u njemu onog kog su pre jednog sata možda, u drugoj sobi, iskasapili i sahranili; pozdravljaju ga, smeškaju se , i sa njim zajedno počinju da ogovaraju nekog drugog od odsutnih". "Čim se dvojica sastanu, oni počinju da ogovaraju odsutnog trećeg, zloreko i gnusno. A to je isto kao da čoveka vezana, gola i nemoćna, bez odbrane i mogućnosti da se zaštiti, iznose pred krvnike. A onda, svi zajedno udare na njega. Bez obzira da li ga poznaju ili da li su do maločas delili s njim zalogaj, ili su u večitom neprijateljstvu, stanu da ga bodu, seckaju, čereče, sve dok ne zaborave i povod i cilj svojih ogovaranja i žrtvu samu. Jer za njih je glavno to uživanje koje nalaze u ismevanju i blaćenju odsutnog čoveka". "...stolica stolici dobra ne misli, a kamoli čovek čoveku". "Po pravilu tako i biva: što je ko niži po svom stvarnom položaju, po svojim sposobnostima i obrazovanju, prihodima i ugledu, to je revnosniji i žučniji u ogovaranju". "Ništa više neće i ništa ne želi do neku sitnicu, svaki put drugu, a ta sitnica ima osobinu da je nedostižna, i da od nje zavisi ceo život. Napor da se ona ipak postigne samo zadaje bol. Sve je u tome, jer sve je drugo prestalo da postoji". "Ne unižavajući nikog, ume da se izdigne iznad svih". "Od izvesnosti koja je strašna, i biva sve nepodnošljivija, može se spasti samo skokom u neizvesnost". "...pohotljivi majmuni. Ah, kad biste mogli da se vidite onakvikakve vas ja tada vidim! Ništa ne bi ostalo od vaše snage i gordosti. Ali vi to, naravno, ne možete, i zato i dalje stvarate oko svake iole lepe žene vaš ljigavi krug "obožavalaca". Phu, đavo da vas nosi, majmuni" Phu, phu, phu!". "...da im pokaže da ih je prozrela, da ih se ne boji, da joj se gade". "Ali svi su oni jednaki; ni onom najsimrenijem i najpristojnijem ne može se verovati; niko ne želi ništa od nje ni zbog nje, nego svi hoće jedno isto - nju, nju samu, nagu, prostrtu kao ćilim, da je gaze i prljaju. Svi bi hteli da joj se približe nepodnošljivo blisko, da je načnu i iskoriste kao planinu bogatu rudama, da je prevrnu i proseju kao peščano dno zlatonosne reke". "Ne, nikad ti ljudi neće uvideti prostu istinu da žensko stvorenje, koje sedi prema njima i koje ih neodoljivo privlači, nije radi njih tu, i da se ne sastoji samo od onog što oni na njemu vide i žele, nego da je potpun i složen čovek koji ima i svojih drugih osobina i potreba, i svoju dušu, najposle!". "...a ovaj svet sve više odbacuje masku pristojnosti i obzira". "Slomiće te i upropastiti, glupo i slučajno, neki belosvetski prolaznik koji nije vredan tvoga malog prsta. A posle, posle možeš oči da isplačeš, neće ti pomoći ništa... Zato ti kažem: kad ti već priroda nije dala nagon lukavstva i samoodbrane, koji svaka normalna žena ima, dala ti je zdrav razum, pa neka ti bar razum kaže gde je opasnost. Otvori te tvoje velike lepe oči i dobro gledaj gde staješ, šta radiš, i s kim se družiš. Nije ovaj svet sačinjen od smeha i muzike, kao što to tebi izgleda. Ne!". "...prebacila joj je da je suviše lakoverna i preporučila više uzdržljivosti i manje poverenja u muškarce, bez razlike, jer svi oni misle samo na jedno: kako da zavedu i upropaste mlado i ludo žensko stvorenje". "Ni do čega njoj tada stavrno nije bilo stalo. Osećala je samo da raste, da lebdi slobodnim letom u visinama, da sve može, da ništa neće. Zaboravila je sve što je iza nje i nije mislila ni za dan unapred. Svi su joj ljudi izgledali jednaki i jednako nezanimljivi; od svakog je mogla tražiti što god hoće, dobiti sve što zatraži, a - nije želela ništa i niko joj nije bio potreban". "Živela je povučeno, ali normalno". "Fanariotski snobovi i besposlenjaci lomili su se i otimali oko lepe riđokose pijanistkinje. Njihova udvaranja bila su joj smešna a njihova teko obuzdavana pohotljivost gadna, i ona ih je dobijala odlučno, ali je primala njihove igranke i izlete u sankama, i njihov šampanjac koji je izazivao brzu veselost i izgledao kao pravi lek za njenu nesanicu". "Sad je sve pošlo kuda ne treba i kako ne valja. Kao da se odjednom našla naga i nezaštićena među ljudima i saznala da nije dovoljno obožavati muziku i voleti sve ljude, nego da svet drugo traži od tebe". "-Da, da, dete moje! Velika lepota je uvek opasna i po sebe i po druge. Zla sudbina lepotica je upravo u tome. Svi ih žude, a niko ih ne voli!". "U stvari, on je bio smrtno udaren po najosetljivijem mestu u svojoj unutrašnjosti i ležao je na pesku, u areni svojih večitih, uvek istih poraza. Još jedna žena koja ga neće i koja je više iznenađena i zgranuta nego uvređena i ogorčena njegovim pokušajem da joj se približi". "Eto, jedino u muzici i radu mogla je biti srećna, a napustila je i jedno i drugo i, poput deteta koje zaluta, otišla u protivnom pravcu". "Ljudski odnosi su takvi da u njima, pod raznim vidovima, svesno ili nesvesno, čovek biva iskorišćen i iskorišćava druge; i to od najnevinijih načina iskorišćavanja do najgrubljih zloupotreba". "Lepota, najveća od svih varki čovekovih: ako je ne uzmeš - nema je, ako pokušaš da je uzmeš - prestaje da postoji. I ne znaš da li to ona privlači nas svojom snagom ili je to snaga koja izvire iz nas i lomi se, kao voda o kamen, tamo gde sretne lepotu". "Naprotiv, kad neki objekt ostavi u njemu dubok ali neodređen utisak, nepotpun i nedovršen, "nemu" sliku koja traži još dosta rada da bi tek posle toga oživela na platnu, tada ima nade da će od tog posla nešto biti i da će, možda, nastati slikarsko delo, vidljivo i razumljivo i za sve ostale ljude"...
MESEC NAD VODOM
Gle meseca zlatoustog:
pomorandže guta!
Ljuska koju dole baca
na valima pluta...
meksikanska narodna pesma
