Постпразничне почасти
од вишеструке вредности
трајно спроводим
у један посве нови живот,
а можда и у плаве снове,
баш ту где већ читаву прошлу ноћ
и овај светли дан
критички окивам кроз слогове
и у срж поезије пластим као стогове...
А стихови покидани и одвећ пропали
кад су ме опет позвали телефоном,
како би ми шапутали
голицљивим призвуком
о уништеним амбицијама мојим...
Каква мизера, кад трпим
сва та разочарања
усред овог празничног очаја
што ме неизмерно само јача...
И зар се било шта од изреченог
преко супер модерног телефона
дотиче данас мене...
А у мени још угасле ватре
слуте њихове сумрачне трунке прозе
и зашто мене отуђеног
да слуђују сва та варошка просипања,
оних што су неспособно ограничили
лепоту мога поетичног исказа...
Нема коментара:
Постави коментар