Ružni ljudi ružnih misli ne idu uz manje lepe ljude čije misli su ipak ponajlepše... mada daljom kombinacijom početničke misaone teze, možete dobiti jako zanimljive hipoteze... samo da od previše zabrinutosti nečiji nos ne nazebe... I ružni se dele i odele... odvoje... nekim daljim deobama ili seobama razdele od one misli koja beše još od pra pra početka... kada sve beše samo reči još ne beše... A kad me vuku za nos postanem jako odbojna i ljuta... Meni nos služi umesto varjače, pa nosem mešam hranu kad kuvam... a nos mi služi umesto olovke, pa nosem i pišem... Licemerno jeste odglumiti simpatije naše, još uvek predmetu vašeg ismevanja vrli i uvaženi druže... Osetljiva sam kad se bilo čiji nos ismeva, a naročito moj... Moje misli su usredsređene na mrsnu hranu... na misli kompleksnije... na neko savršenstvo uzvišenije... i više ništa ne kuvam i ne zamesujem posno, a niti mislim posve jednostavno, obično i sakodnevno... da mi je da se katapultiram bar na neko vreme u orbitu... Dakle, obljutavilo mi sve i sve u svemu i sve po svemu - a ja postim i pre posta treba podvući... ja večito nešto postim i nešto prostim... A ostalo je oko 48 sati izdržljivosti sve te... Da, i konačno kad završim sa ručkom priuštiću posle 3 sata pauze prvu prženu pastrmku u prohujalih 40 teških no raznovrsno osmišljenih dana junačkog posta... i tako ću polako uvesti svoja creva na proteine... Sinoć stigoh do 316 strane "Pronađene Atlantide"... Svako veče jedna, dve, a katkad i glave tri pročitam... i kad sam onako kasno ostajala uz Padrina 1, 2 i 3 obavezno sam čitala... Nema prekidanja u čitanju dok izučavam misterioznu Atlantidu... A zar je moguće da sam ja ove 2017-e zapala na takvo dno čitalačke neaktivnosti... i biće to moja potonula Atlantida poražavujeće manjkavosti u knjigama... No i to je jedno tek posebno tupo iskustvo... možda nenačitani i ne pročitani, ne dočitani počnemo ispunjavati ulazak u njihove super unije... Osunčana mirna voda... Kakva krasota... I brda plava... Prvo okušaj svaku svoj reč, pre nego je pustiš u etar - neko mi poručuje... To je onaj moj unutrašnji glas... to je ona moja intuicija... moje zatrpano čulo, koje ispod ruševina ipak uspeva da nemim glasom progovori i bar misao svoju nečujno izgovori...
Koliko, koliko varnica (iskrica) ovih blagih dana, toliko... tako sam se nekad ne tako davno afirmisala... hitajući možda u susret nečem lepšem - ali lepšeg ničeg nema na brdovitim ledinama našim...
Novih rečeničnih kovanica...
Dobrih uživancija i zanimacija...
Preizobilnih dobara i uspešnih dana...
Sigurnih koračaja u napred...
Bezbednih izazova i još više slova...
Lepih prilika i mnogo poštovanja...
Naravno zdravlja, a i para...
Zaključak: Niko ti bolje ne može poželeti, nego što to možeš sam sebi!!!... Zato dobro osmisli, pre nego sve ovo i pomisliš... I šta onda... Ništa!!!...
NajSrećniji i Najradosniji Badnji Dan i Božić - ikada!!!... tako smo iluzorno lagali i obmanjivali sami sebe decenijama u nazad u nazad, dok sve nije prešlo u odbrambeni samonapad...
Živeli!!!
Нема коментара:
Постави коментар