Наше је да реч предугачку срежемо,
још пре него она задрхти на непцима
и да размажемо разумевање, јер
живот није да бринемо
и стога ћемо слух одмаћи
и савест своју примаћи,
док још заборављамо обичне обрисе
случајно спажене и ако
себи у част пијемо вино
са мрвицама издроблљеног
каранфилића са Мадагаскара
и онако скривамо песме
ради непознанице шта ће о њима
преки суд да каже
и њихову убаруштену сујету слаже,
а у џепу уместо металне паре
црвена ружа преплашена
док ветар удара јако
и већ одавно вапај и нарицање,
па док отпишем и овај бол јутра
и оборим очи на под
и окренем мисао
и данас нећу да заплачем од јаука болног
и напокон ћу да се насмејем комаду меса
и послушам оно што остављам
иза ослобођеног става
да сам прилично истругана
од свих тих дијеталних немаштина...
Нема коментара:
Постави коментар